Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!

}

I Wanna Dance With Somebody - Houston, imamo problem

Ako upoređujemo Whitney Houston: I Wanna Dance with Somebody s Bohemian Rhapsody, Rocketman i Elvis, čini se da ovaj film, koji je kao rediteljka potpisala Kasi Lemmons, ipak pomalo zaostaje po pitanju kvaliteta. Još, ako ste gledali i ne baš tako davni biopik Whitney (2015.), onda se baš gubi draž gledanja "nove verzije". Koja, u suštini, i nije ponudila "nešto naročito" u odnosu na svog manje ambicioznog prethodnika.

Da se ne ogrešim, Whitney Houston: I Wanna Dance with Somebody nije loš film. Zapravo, ovo je biopik "family approved", životna priča jedne sjajne pevačice, možda predugih dva i po sata, a možda i ne, da u nju stane ceo jedan život, kontroverzan ili ne. Ko je, zapravo, bila Whitney Houston? Bojim se da nakon gledanja ovog filma baš i nećemo saznati. Jer, uprkos pažljivo izdeklamovanoj "faktografiji" o njenom životu, neke "tamne strane" neće biti dodatno razjašnjene, a tragični život jedne pop-ikone ostaće zaslepljen i "šljaštavilom" koje i ovo ostvarenje nosi. E, sad, nekom je to dovoljno da se opusti u mraku projekcije i s nje izađe sasvim zadovoljan. Onaj ko traži ozbiljnije odgovore, ostaće uskraćen, ali se "zanatstvo" mora priznati.

Naomi Ackie kao Whitney ostvarila je veoma upečatljivu ulogu, mada bi dežurni hejteri prebacili to da ona sama ne peva u filmu. Njena Whitney je "lomljiva, ali upečatljiva", što će joj, svakako, doneti dovoljan broj značajnih uloga u budućnosti. Međutim, problem je što pored Whitney u filmu nema dovoljno "provokativnosti" kod ostalih uloga i događaja, a u zvezdinom životu ih je itekako bilo. Od odnosa sa mužem joj Bobbyjem Brownom, preko "veze" sa najboljom prijateljicom Robyn Crawford, pa do zavisnosti od narkotika (koja joj je uzela i ćerku). Sve to se u filmu spominje "tek uzgred" (ako i uopšte), dok je celina, zapravo, samo u funkciji "ode" jednom vrhunskom izvođaču (prerano preminulom, u svojoj 48. godini).

Moglo je sve to mnogo jače...

Ako želite da proniknete dublje u dušu Whitney, i otkrijete šta je sve odlučilo njenu, ipak, tragičnu sudbinu, ovaj film vam, ipak, neće biti sasvim dovoljan. Ni informativno, ni emotivno. Zbog toga, nekako, i ne može da bude uvršćen u "stardom"...

 

  

  • Коментари (23)

За коментирање мора да бидете пријавени!

  • beogradski
    eXtreme member
    28.04.2023. 14:01
    Nije mi se dopao film. Trebalo je da bude vise o njenim skandalima kako samostalno tako i sa Bobby Brownom
  • puppet_master
    eXtreme member
    17.04.2023. 15:07
    Dobro de, ne pričamo o istim stvarima, ne verujem da je trema ubila Elvisa, Jacksona, Houstonku, Joplinku, Hendrixa itd, tj da nisu počeli da se truju koječime zbog treme. Čitah skoro da je i Freddie Mercury na početku bio neverovatno stidljiv, nakucan tremom, pa je ipak doživeo onaj gromoglasni nastup na Wembleyu. 

    Nalazim sam sebe, u daleko manjim naporima od navedenih, radeći fizički posao 10 sati, još 2 sata provedeći u putu, sa obavezama koje me tek čekaju potom, zapravo daleko od kakve starosti, da ne stižem da se oporavim. Stopalo, leđa, premor, hronična neispavanost, ne mogu me više probuditi ni alarm fona, ni pc-ja, mirha me budi u 4+ ujutro i svejedno jedva ustanem, ne znam uveče da li je gore onda kada se srušim u krevet pa ne stignem da uradim išta od obaveza, ili kada upravo zbog premora zapravo ne mogu da zaspim, sve me boli, u oba slučaja sutradan budem i dalje umoran i sa teškoćom radim, iako ja pijem max samo brufen, telo mi vrišti za oporavkom, kako li je tek onima koji se đilitaju na bini, pevaju, izgube neslućene količine tečnosti, ne znaju u kom gradu se probude, odmah probe, potom koncerti, tako u višemesečnim turnejama...
    Moja je teza tek to da je takav tempo rock/pop zvezda, toliko neprirodan, neizdrživ, da je meni savršeno logično da se ovi potom krkaju koječime da bi uopšte mogli da ostanu na nogama, da dođu do nešto sna, malo umirivanja adrenalina, bolova koječega itd. Vremenom naravno potonu u to. Samo mi ih je teško doživeti kao nekakve junkieje, pa makar u svojoj suštini to svakako i postali. 

    Problem dakle pre vidim u neljudskom tempu, oduzetosti od realnosti zbog specifičnosti sveta unutar kojeg moraju živeti toliko slavni, mase možda i drugih nesigurnosti, kompleksa, muka i tegoba, da mi je lakše to sve posmatrati kao svojevrsno prokletstvo, eksploataciju, pakao koji ih ubaci u mašinu, negoli kao kakve, rekoh, slabiće sklone samouništenju. A sve ovo i ne pišem zbog te teze o tremi, nego mi prosto bude žao kada Mizi krene da u svim tim temama biografskih filmova naglašava ono najgore u tim ljudima koji su nam, neka i grešni, dali toliko toga drugog o čemu bi mogli pričati. Zašto bi ćutali na njihovu tragičnost ali sve te ljude ne definiše tragika, može da upozorava ali iza svih njih su ipak pre i iznad svega ostala njihova dela, umetnost, zabava, emocija a ne tragovi kokaina or some shit. 
  • aleksayu
    eXtreme member
    17.04.2023. 14:10

      Postoje dve vrste treme patoloska o koj sam ja govorio kod ucenika i ona u smislu ogovornosti kod pravih profesionalaca.
    Ali dzabe, rusi su radili ozbiljnu studiju gde su dokazali da njihovi kulturni radnici - glumci, muzicari cesto riknjavaju od infarkta upravo zbog tog velikog pritiska odgovornosti pred publikom.
    Za 38 godina sam pratio stotine djaka i  video  samo JEDNOG JEDINOG djaka koji je jedva cekao da izadje na binu.Naravno da je uspeo u svetu muzike.
    Jednostavno se rodio za javnu scenu. To  se ne moze nauciti ili ti je ovaj gore to dao ili nije ili imas ili nemas....
;

{{message}}

{{item.title}}