Exit 8 - Japanski puni sjaj

8-ban deguchi jeste japanski "horor", zasnovan na popularnoj video-igrici, koji je pravo i ne samo žanrovsko osveženje. Zapravo, ovaj film ne bih nazvao baš hororom u njegovom osnovnom značenju, već više nekom vrstom "egzistecijalističkog filosofskog košmarnog snoviđenja", kao kada bi, recimo, neko napravio Kafkinog Jozefa K u maniru svojstvenog hororskom žanru. U slučaju dela koje potpisuje Genki Kawamura (ovo mu je drugi dugometražni film, nakon drame Hyakka iz 2022. godine), prepliće se više žanrova i podžanrova, od psihološkog horora i drame pa do filosofije apsurda.

Nakon što u vagonu podzemne železnice bude svedok incidenta u kome se jedan čovek izdere na majku koja u svom krilu drži dete koje se zaceni od plača, glavni junak - Izgubljeni čovek - umesto da odreaguje, on samo izađe na sledećoj stanici i uputi se kao izlazu broj 8. Ali, umesto da lako pronađe put napolje, naći će se u svojevrsnom lavirintu. Da bi izašao iz njega, mora da savlada prethodnih sedam "skretanja", odnosno da u izuvijanim hodnicima na pravi način reaguje na sve postojeće "Anomalije". To znači da pažljivo posmatra okruženje i ako primeti bilo kakvu razliku u odnosu na prethodni put kada je tuda prošao, da se vrati unazad. Ako nema "anomalije", može da nastavi pravo. Ako pogreši, mora sve ispočetka, bez obzira do koliko je "izlaza" stigao... 

Film obiluje snažnim metaforičkim instancama, a sladokusce koji traže umetnički izraz u žanrovskom emociji veoma će zaintrigirati i minimalistički pristup autora u sveukupom potenciranju emocija. Tek nešto manje minuta od tih 95 koliko filma traje, smešteno je van tog hodnika koji simbolizuje životna iskušenja i strahove pojedinca pred izazovima bitisanja u takvom okruženju. Takva vizija možda na prvi pogled i odbije one ortodoksne žanrovske obožavaoce (mislim pre svega na poklonike slešer-varijante), ali možda ovakav autorski pristup i jeste namenjen njihovom iskušenju - da spoznaju žanrovska ograničenja i nadograde ih dodatnom filosofskom misli. Teško je pronaći "sličan" žanrovski izdanak s kojim bi uporedio 8-ban deguchi, ali u njemu mogu da pronađem neke delove estetike koja krasi neka Kronenbergova ostvarenja, pa čak, možda, ako odem korak dalje i one motive viđene u sad već čuvenom španskom El hoyo (tu negde možemo da pronađemo i paralelu s japanskim Haze iz 2005. godine, nemačkim Brick iz 2025. godine - recenziju pročitajte na Brick - Letnje SF osveženje ili Vivarium - recenzija na Vivarium - Ko izdrži...). 

Dakle i ukratko - 8-ban deguchi jeste poslastica!