Caddo Lake - Zašto nisam oduševljen

Uprkos mahom pozitivnih ocena, kako posetioca raznih domaćih i svetskih portala, tako i ponekog eminentnijeg svetskog filmskog kritičara, moram reći da nisam baš oduševljen onim što je viđeno u zapravo osrednjoj nekoj vrsti SF-a Caddo Lake.

Ups... eto donekle spojlerčića - zapravo ovo jeste SF, iako retko gde pišu takve žanrovske odrednice, zavaravajući nedužne gledaoce pričama da je u pitanju "drama", "triler" ili već nešto tako. Da budem direktniji, ovaj film jeste neka vrsta... pa... nazovimo ga "statičnog SF", kombinacija "porodične drame s izrazitim elementima fantastike, ali tek u drugoj polovini filma, jasno zavaravajući trag prvih 50 minuta, usled čega, pretpostavljam, i dolazi do skoro aklamacijskog odobravanja auditorijuma po pitanju ukupnog kvaliteta.

Ali...

Dobro, pretpostavljam da već nije toliki greh ako spojlerisano otkrijem... ko ne želi nek ne čita do kraja rečnicu... da je ovaj film inspiraciju doživeo u popularnoj nemačkoj seriji Dark. I, to mu, uprkos određenim kvalitetima, može da predstavlja glavnu manu. Jer, kod Nemaca, ta "mindblowing" situacija reprezentovana je originalnošću i svežinom, pa ako hoćete i intelektualističkim izazovom, dok se u slučaju Caddo Lake, ipak, ne postiže potrebna "raskošnost" da bi ovo delo izniklo iz okova TV-produkcije, ma koliko da ponuđeni kadrovi svojom vizuelnošću doprinose utisku "posebnosti" (atmosfera, recimo, slična onoj u Where the Crawdads Sing). Jednostavno, utisak "već viđenog" suviše je jak da bi doneo potrebnu originalnost emocije.

Jezero Kado, na granici Teksasa i Lujzijane, krije i gradić u kom žive i naši junaci. Dylan O'Brien je Paris, momak koji na početku filma, vozeći se s majkom u autu, doživi saobraćajnu nesreću survavajući se u jezero, u kojoj ona pogine. Od tada nije baš "svoj na svome", što bi se reklo. 

Eliza Scanlen je Ellie, buntovna tinejdžerka, koja živi u novoj porodici svoje mame, pošto ih je otac i muž davno napustio. Ellie je s novom porodicom dobila i sad već osmogodišnju sestru koja je obožava, ali ni s njom ne može da uspostavi odgovarajući bezbrižan kontakt. Jednostavno, Ellie je "neprilagođena", besna na majku zbog svega i svačega, kriveći je najviše zato što njen pravi "otac" nije tu da s njim odrasta. 

I tako, prvih pedesetak minuta pratimo dve "porodične sudbine", Parisovu i Elinu, dok se ne desi... pa, sumnja se, tragičan događaj. Tada će se ispreplesti sudbine Elllie i Parisa. Na intrigantan način, kako to već M. Night Shyamalan (producent ovog filma) već radi. Ali ni Shyamalan-ding-dong, ni scenarističko-rediteljski par Logan George i Celine Held (radili nagrađivani Topside) nisu sistematični Nemci iz Dark, pa je u ovom slučaju vidljivo nekoliko "anomalija" koje, ipak, kvare konačan "vanvremenski" utisak. Što je prilična šteta, jer "štofa" ima. 

Možda da to "drugo poluvreme" nije toliko zbrzano... 

P.S. Neki kažu da ovaj film nagoni da ga ponovo pogledate, da biste razjasnili sve što vam je ostalo nejasno - i da je to najveća vrednost ostvarenja. Ali... dodajem ja... sumnjam da će mnogi naći vremena, pa i želje za tako nešto, jer... "Shyamalan-ding-dong".