Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!
}
blogovi
22.02.2024.
Komentar nedelje - Dogman
IgaBiva
Poštovani korisnici foruma našeg sajta - uvodimo jednu novinu! Od ove nedelje posebno predstvaljamo komentar koji nam se učinio da pobuđuje najveću pažnju u prethodnom periodu, kako svojim kvalitetom, tako i provokativnošću. Hvala aleksandar-kojic na komentaru!!!
- Monsieur Luc Besson danas ima 63 godine i sasvim neočekivano se vraća u centar pažnje filmskog sveta svojim novim, opako dobrim filmom "DogMan". Posle svog poslednjeg filma "Lucy“ iz davne 2019. godine, ovaj trijumfalni povratak Bessona nam donosi osvežavajuću promenu njegovog prepoznatljivog stila i zavidnu mudrost ovog prekaljenog kontroverznog ekscentrika, punkera u srcu, ronioca i nesuđenog pomorskog biologa.
"Dogman" je inteligentno upakovan subverzivni povratak ovog velikana filmske čarolije i sigurno će vas naterati na razmišljanje o svim poniženim i uvređenim, svim nesrećnicima maltretiranim u detinjstvu, čiji je život tako nezamislivo nemilosrdan, da se od traumi i anksioznosti u potpunosti povlače u svoje jazbine i skrivaju od ljudi, te polako počinju da lude. Ako već u samom startu privuče vašu pažnju, jednostavno nećete moći da skrenete pogled sa ekrana. Garantujem!
Bit ovog bizarno čudnovato uvrnutog, a toplo oslikanog romantičnog akcionog dramskog trilera, ili potresno teške dirljive kamerne melodrame snimljene kroz oko magičnog realizma, ispričana je iz perspektive klinički bolesnog čoveka. Neverovatna priča o detetu u modricama od života, koje će spas pronaći u ljubavi svojih pasa. Kad odraste, njegovi psi kradu zlato i dijamante iz kuća imućnih za njega, što on naziva "preraspodelom bogatstva". Posle postaje Drag Queen i peva tužne pesme Edith Piaf po kabareima i to radi tako emotivno da publiku ostavlja u suzama. Ludo,zar ne? Taj scenario je u suštini premisa ovog novog filma Luca Bessona, koliko god to zvučalo otkačeno. Iako volim previše da propovedam u ovim svojim "esejskim" komentarima, mislim da ovaj film nije lako predstaviti ni pozicionirati... Samo idite u bioskop i pogledajte ga! Verujte mi! Oduševićete se ovom (Ne)savršenom lepotom.
Kako god, ovo je neverovatno dobro napisano tragično delo koje može da nas natera da briznemo u plač. Originalan Bessonov scenario, sa originalnom idejom! Glavni lik je antiheroj sa "super-moćima" koga jednostavo moramo da zavolimo i saosećamo s njim. Luc Besson se vratio zreliji nego ikada ranije... On majstorski kombinuje evropski i američki stil kinematografije, uz svoj neosporni ogromni talenat, što ga čini jednim od največih filmskih stvaraoca ikad, bez obzira na to što ima 63 godine.
Britje, žestok, đavolski precizan i nepobediv!
Da li je ovo osveta pod "stare dane", jer mnogi Bess onovi filmovi su postigli popularnost, ako ne i uspeh kod dekadentnih snobovski nastrojenih staromodnih kritičara. Jedino njegovo veliko i opšte prihvaćeno globalno priznato ostvarenje bilo je "The Big Blue" iz 1988. godine. Potonuo je na blagajnama i kritika ga je žestoko napala, uprkos raskošnim produkcijskim vrednostima i jakoj glumačkoj ekipi. Nažalost kritičari su posrednici između umetnika i publike, ali nezaustavljivi mladi ljudi su se stalno vraćali u bioskope da ga ponovo pogledaju pa je film stekao kultni status i brzo je postao ono što Francuzi nazivaju "film générationnel" (odlučujući trenutak u jednoj kulturi). Ovaj hrabri pisac, scenarista, reditelj i producent je bio upetljan u stvaranje više od 50 filmova i nastavlja dalje bez obzira na sve.
Film je dobio uglavnom različite i podeljene kritike, a Luc Besson je opisan kao "najholivudskiji među francuskim filmskim stvaraocima“. Scott Tobias je napisao da su njegovi "uglađeni, komercijalni“ akcioni filmovi "toliko nekoherentni i svaštarski (Setite se Alan Parkera) - droga, ljigavost, smešni super-zločini i efekti u hongkonškom stilu, da svaki njegov novi projekat izbledi ubrzo nakon gledanja." Američki filmski kritičar Armond White začudo je pohvalio je Bessona, koga smatra jednim od najboljih filmskih umetnika i producenata, zaslužnih za rafiniranje i revoluciju u akcionom filmu. Napisao je da Besson dramatizuje borbu svojih likova "kao savestan otpor ljudskoj degradaciji“. Sam Besson je u jednom intervjuu za The New York Times rekao: "Danas se revolucija u potpunosti dešava unutar industrije, a predvode je mediokriteti od ljudi koji žele da promene izgled filmova tako što će ih učiniti boljim, ubedljivijim i prijatnijim za gledanje." Naravno,velika lova stoji iza svega toga.
Smatran francuskim ekvivalentom Stevena Spielberga, reditelj Luc Besson ima reputaciju po stvaranju brzih, ultra stilskih radova i filmova velikih budžeta sa opojnom magnetskom privlačnošću mlađih gledaoca. Sin dvoje instruktora ronjenja, rođen je u Parizu 18. marta 1959. godine. Kao i njegovi roditelji, Besson je bio strastveni ronilac. Život u tako bliskoj harmoniji sa okeanom imao je dubok uticaj na njega, pa je ideja za njegov film "Veliko plavetnilo" svakako proizašla iz toga. Televizija i bioskop, ubrzo su zamenili njegovu strast prema moru i on je odlučio da se bavi filmskom karijerom. Sa 19 godina, Besson je otišao u Hollywood i proveo tri godine tamo, radeći i učeći zanat po američkim filmovima. Uticaj njegovog iskustva (počeo je da gleda skoro desetak filmova nedeljno,baš kao i mi forumaši) naveo je jednog kritičara da tvrdi kako su Bessonovi filmovi zapravo američki filmovi snimljeni u Francuskoj. Njegov drugi film, "Subway" (1985), bio je kriminalistička drama smeštena u potpunosti u pariškom metrou koja je ispitivala živote punkera i marginalizovanih nesrećnika i dripaca koji su tamo živeli. Po tonu i stilu, film je upoređivan sa dugačkim rock spotom i postao je kultni favorit u Francuskoj. Treći film, "The Big Blue" (1988), koji je snimljen na engleskom se smatra njegovim najličnijim radom ikad. Ipak, njegov najveći hit došao je 1990. sa "Nikitom" (La Femme Nikita), munjevitom pričom o problematičnoj mladoj ženi koja je pretvorena u sofisticiranog i smrtonosnog vladinog ubicu. Film je sa Bessonovom tadašnjom suprugom Anne Parillaud u glavnoj ulozi bio seksi, inteligentan triler. Stoga nije bilo iznenađenje što je inspirisao američki rimejk, "Point of No Return" (1993) i televizijsku seriju na kablovskoj TV u SAD, što je bilo potpuno nepotrebno i loše urađeno. Ah, ti nadmeni ameri... Leon (ili Profesionalac) iz 1994. godine, mogao je da se pohvali snažnom ulogom Bessonovog najdražeg glumca Jeana Rénoa kao naslovnog lika, i zvezdice Natalie Portman kao njegove mlađane štićenice. Godine 1997. Besson se vratio žanru naučne fantastike sa blistavim "The Fifth Element" u kome su glumili Bruce Willis, Gary Oldman, i Milla Jovovich. Dve godine kasnije, Besson je zamenio SF fantaziju srednjovekovnom istorijom sa "The Messenger: The Story of Joan of Arc". Epski film u kome je njegova tadašnja supruga Milla Jovovich glumila osuđenu sveticu. Ovaj vragolan i zavodnik se ženio čak četiri puta, a kasniji incident neću pominjati. Kako je počeo novi vek, imao je tendenciju da se više fokusira na pisanje i produkciju nego na režiju, i tu se završava moje interesovanje za njegove radove do..."Dogmana". Huh...
"Dogman" je šarmantan, nežan i vizuelno rafiniran uradak iako je sam pristup samoj 
temi stilski veoma izmenjen, ovaj film se i dalje može ceniti zbog Bessonove upotrebe njegovih zaštitnih znakova - širokougaonih snimaka koji oduzimaju dah, tako da ovo vizuelno zapanjujuće delo podseća na Bessonove rane buntovničke "Cinéma du look" dane. Kritičari kao što su Raphaël Bassan i Guy Austin navode Bessona kao ključnu figuru u pokretu "Cinéma du look" - specifičnom, visoko stilizovanom vizuelnom stilu aktuelnom u periodu od 80-ih do ranih 90-ih. Filmovi kao što su "Subway" (1985), "The Big Blue" (1988) i "La Femme Nikita" (1990), svi se smatraju snimljenim pod velikim uticajem ovog stilskog pokreta. Moram reći da su to tri moja omiljena filma ovog reditelja. Termin "Cinéma du look" je skovao kritičar Raphaël Bassan u svom eseju iz 1989. godine u časopisu "La Revue du Cinema". Pristaša eksperimentalne kinematografije i prijatelj reditelja Novog talasa (nouvelle vague), Bassan je naveo Bessona sa Jean-Jacques Beineixom i Leos Caraxom kao tri reditelja koji su delili stil "le looka“. Njih trojica su kasnije kritički opisani kao reditelji koji "favorizuju stil umesto suštine, i spektakl ispred naracije“. Bessonu, i većini navedenih filmskih stvaralaca koji su tako kategorisani, nije odgovarala ovakva etiketa. Raphaël Bassan je čak uporedio njihov rad sa legendama francuskog Novog talasa, jer Jean-Luc Godard i François Truffaut su se takođe bunili protiv postojećih kulturnih vrednosti i koristili kinematografiju kao sredstvo izražavanja samo zato što je to bio najavangardniji medij u to vreme. Luc Besson je 1985. izjavio:
"Pošto postaje sve teže probiti se u ovo polje kinematografije, razvili smo psihološki oklop i spremni smo na sve da bismo uspeli“, dodao je on, "Mislim da će samo naš žar uzdrmati stubove filmskog establišmenta.“ Opasne reči opasnog čoveka!Zaljubio sam se u ovaj film od samog početka, razumem da postoje ljudi koji će se osećati drugačije u vezi sa ovim filmom i da, slažem se da su neke stvari malo preterane, ali činjenica je po mom mišljenju da je ovo zaista dobar film i moram da kažem da nisam baš često plakao uz filmove, ali ovaj film je to uradio za mene. Za mnoge "Dogman" nema baš nikakvog smisla. Volim kad u komentaru na ovom forumu za neki film piše: "Prekinuo na pola","Odgledao 20 minuta" ili "Kakav smor od filma". To mi odmah miriše na nešto dobro, pa ga odgledam preko reda. Obično se oduševim, ili imam tumor na mozgu? Mnogima se nije dopalo ovo artističko delo, posebno ne gledaocima iz USA, jer amerikanci ne vole da u nekom filmu vide bedu svog sopstvenog propalog sistema. Surovi "nadrealni realizam" Luca Bessona je način da se kaže istina koja leži ispod onoga što oni smatraju iznad vrha. Amerikanci nisu spremni za istinu koja se krije ispod ove priče i zbog toga se osećaju sramotno ogoljeno i raskrinkano.
A "DogMan", šta reći - Potresno, tragično, bolesno! Baš onako kako volim.
Ova Bessonova luda fantazija o osveti nedužnog prati nesrećnog dečaka Douga i njegov čopor psećih drugara. Prva rečenica koja se pojavljuje na ekranu glasi: "Kada je čovek u nevolji, Bog mu šalje psa.“ Radi se o citatu Alphonse de Lamartinea, opskurnog francuskog pesnika i političara. Zanimljivo da skoro svi Bessonovi filmovi počinju nekom akcijom bez dosadne "predigre" pa tako i ovde, sve je dramatično i brzo. U New Jerseyu pod policijskom blokadom, gde policajci traže mladića od 30 godina, verovatno naoružanog. Zaustavljaju kombi koji vozi osumnjičeni, morbidan čovek u invalidskim kolicima sa plavom perikom, razmazanom šminkom i pocepanom ružičastom svilenom haljinom. Pozadi je čopor pasa, svih rasa i veličina. "Neće vas povrediti sve dok vi ne povredite mene“, upozorava traženi muškarac. Ne znajući šta da rade s njim, policajci ga odvode u pritvorski centar, gde pozivaju psihijatricu Evelyn (Jojo T. Gibbs), nedavno razvedenu samohranu majku sa bebom od 9 meseci. Tajanstveni muškarac skida periku i otkriva da se zove Doug, skraćeno od Douglas. "Nisam bolestan, samo sam umoran“, kaže on i deluje kao veoma vaspitan pa čak i prijatan pacijent i sagovornik. Dve životne priče se prepliću na terapijskim sesijama između psihijatrice Evelyn i Douga i to je ono najsnažnije u celom filmu. Izuzetno inteligentan i pribran, Doug kroz flešbekove priča priču o svom turubnom životu.
Doug: "Uvek sam voleo prerušavanje. To je ono što radite kada zapravo ne znate ko ste, zar ne? Oblačiš se, izmišljaš prošlost da zaboraviš svoju."
Evelyn: "Da li ste poznavali još nekoga? Nekoga ko bi mogao da vam pokaže malo pažnje ili naklonosti?"
Doug: "Dete traži naklonost tamo gde može da je dobije. Psi su... Oni su moje bebe. Jedino što mogu da kažem, oni imaju samo jednu manu: veruju ljudima!"
Ova rečenica me razbila!
Doug je zlostavljano dete, odgajano u porodici koja je izgladnjivala svoje pse da se gladni krvi bolje plasiraju u borbama pasa. Mike Munrow je bolesni teško poremećni otac koji baca svog rođenog sina u prljavu odgajivačnicu za pse nakon što ga je uhvatila kako hrani svoje ljubimce (bizarno, ali ovaj deo je zasnovan na istinitoj priči).
Otac: "Ooo, voliš pse, a? Više nego što voliš svoju porodicu?"
Doug: "Da"
Otac: "Voliš pse? Govno jedno! E sad ćeš da vidiš koliko ih voliš!"
Doug je kao dete-žrtva očevog nasilja do te mere maltretiran da je pao od udarca i oštetio kičmu te tako ostao nepokretan do kolena. Mesecima je bio zatočen u boksu za pse. Umesto da ga napadnu, psi su dali sve od sebe da ga zaštite i postali njegovi saveznici u životu. Doug je izbegao zatočeništvo kada policija upadne u njegovu kuću, ali dolazi "zatvor" druge vrste kada se nađe provučen kroz sistem nege. Konačno, on vodi sklonište za životinje, a kada ono ostane bez državnih beneficija i mora da se zatvori, stvara tajnu "pećinu“ za sebe i njegove pseće pratioce. Iz svog skrivenog štaba, napuštene ruinirane škole, on koristi svoju menažeriju da izvrši seriju smelih racija na bogataške domove ("Verujem u preraspodelu bogatstva“, kaže on, više puta). Kako se ispostavilo, Douglas uči životinje da kradu nakit za njega, ali ih takođe uči kako da zaštite ljude u nepovoljnom socijalnom položaju. Dok dalje razgovaraju Evelyn i Doug, ponovo se pojavljuju uznemirujući detalji njegove prošlosti. Na putu da se izleči od psihičkih traumi i fizičkih povreda iz detinjstva, Doug nastoji da pronađe sopstveni put, čak i ako to znači da mora da prekrši sva božja i društvena pravila, fiktivno promeni svoj pol i pretera sa svojom ljubavlju prema psima. Film dalje prikazuje Caleba Landry Jonesa koji glumi Douga, kako se impresivno pretvara u ženu i prihvata tu ulogu, emocionalno i fizički.
Neko vreme, Besson se isključivo koncentriše na Douga; Tokom kratkog vremena provedenog u ustanovi za maloletnike on se zaljubljuje u svoju učiteljicu drame, Salmu, koja mu predstavlja Šekspira (kasnije sve njegove drame Doug nauči napamet). Kako to obično biva sa nevoljnicima, Salma Bailey odlazi. Strašno je bilo videti ga tužnog i kako je bio slomljen kada je godinama kasnije otkrio da je ona udata i trudna. Ipak, Salma i dalje nastavlja da pomaže Dougu u njegovoj potrazi za poslom. Gde god da je pokušao, uvek bi ga odbijajali za svaki zamislivi posao, pucajući iz niskog ugla što je pojačalo njegovo poniženje kao čoveka sa invaliditetom. Ali sudbinski predodređeno, on nalazi posao drag queen pevačice u underground baru za transvestite. Tamo na bini peva potresne pesme Edith Piaf i Marlene Dietrich obučen u ženske kostime sa prikladnim perikama ovih Femme Fatale lepotica. Ovo je, samo po sebi, dovoljno intrigantno, ali druga stvar koju Doug otkriva svojoj psihijatrici Evelyn - u istinski "bessonovskom" procvatu, neću vam odati. Pogledajte film!
Kažu da je "Dogman" blizak "Jokeru" (2019) Todda Phillipsa po svojoj uvrnutoj posebnosti, što je potpuna glupost. Mnogo sam čitao o "Dogmanu", ali nikakve reference nisam pronašao sa "Dogmanom" (2018) koji je režirao Matteo Garrone. Terapeutske sesije između psihijatrice Evelyn i Douga su neki kritičari poredili sa razgovorima između Dr. Hannibala Lectera (Anthony Hopkins) i Jodie Foster kao Clarice Starling u filmu "The Silence of the Lambs" (1991). Takođe, tu je i potpuno glupo poređenje sa razgovorima između Robina Williamsa kao Dr. Seana Maguire i Matta Damona iz filma "Good Will Hunting" (1997). Sve to nema nikakve veze sa ovim Bessonovim filmom. "Unleashed" ili Danny the Dog (2005) u režiji Louisa Leterriera, po scenariju Luca Bessona ima neke veze, ali nije tako moćan kao novi "Dogman". Film "Taken" (2008) malo golica. Serije po njegovim scenarijima nisam ni gledao.
Caleb Landry Jones u ulozi Dogmana "oduvao je krov" sa Venecijanskog filmskog festivala. On ne glumi već burno proživljava ovaj surealno ludi akcioni triler, svim srcem i dušom. Ono što je prikazao ovde verovatno je vrhunac njegove karijere, što je pravi podvig za glumca čiji je rad oduvek bio odličan ali često ispod radara publike. Ne postoji ništa manje od radara u vezi sa "Dogmanom", koji spaja različite filmove kao što su "Flawless" i dobri stari "Willard" Daniela Manna iz 1971. godine, ali sa Bessonovim zaštitnim znakom, pristup bilo čemu u bilo kom žanru. Bessonovi filmovi ne funkcionišu uvek - za svakog Leona postoji Lucy - ali nekako se ovde sve spaja kao ova igra reči, a rezultat je vrhunski.
U jednom intervjuu na koji sam naleteo, Luc Besson kaže: "Inspiracija za ovaj film delom je došla iz članka koji sam pročitao o francuskoj porodici koja je svoje dete bacila u kavez kada mu je bilo pet godina. Ovo je postavilo pitanje - šta to čini čoveka kao duhovno biće? Kako neko preživljava i šta radi sa svojom patnjom? Želeo sam da istražim tu ideju sa "Dogmanom". Patnja je nešto što nam je svima zajedničko, a jedini protivotrov protiv nje je ljubav. Društvo vam neće pomoći, ali ljubav može pomoći da se izlečite. Ljubav prema zajednici pasa koju je glavni lik izgradio je iscelitelj i katalizator. "Dogman" ne bi bio film kakav jeste bez Caleba Landry Jonesa. Ovom komplikovanom liku je bio potreban neko ko bi mogao da otelotvori teške izazove - tugu, želju, snagu, složenost.
Ljudi gledaju filmove da bi izvukli neku vrstu istine iz priče, iako znaju da je to fikcija. Želeo sam da budem što iskreniji prema filmu. Želeo sam da osećate naklonost prema glavnom liku iako radnje koje preduzima nisu po zakonu,ali one su moralno opravdane kao odgovor na patnju koju je doživeo. Želeo sam da gledaoc navija za njega. Nadam se da publika može da razume i definiše kroz šta je ovaj nesrećnik prošao, bol koji je zaista teško izdržati. Propatio je više nego što bi većina ljudi ikada mogla i zamisliti, a ipak nije izgubio svoje dostojanstvo."
Muziku za film komponovao je dugogodišnji Bessonov saradnik Éric Serra, koji je ocenio da je film veoma emotivan, jer iako je iskusni veteran, priznao je da nije često doživeo da sa suzama u očima završi svoj radni dan.
Nakon što je osvojio nagradu za najboljeg glumca u Kanu sa "Nitramom“ Justina Kurzela, Caleb Landry Jones je spreman da stekne dalje međunarodno priznanje sa još jednom visokom i intenzivnom predstavom u filmu "DogMan“. Na pozornici koju je postavio Besson, ovaj film pruža uvid u emocionalno nabijene scene sa Landry Jonesom koji ispunjava skoro svaki kadar. Ovaj glumac rođen u Teksasu glumi izuzetno zahtevnu ulogu mentalno bolesnog Douglasa "Douga" Munrowa, na putu kroz život prepun traumi i fizičkih povreda iz detinjstva. "DogMan“ ima mnogo mračniju i oštriju ivicu od Bessonovih ranijih filmova, ali njegovi protagonisti su gotovo uvek ili autsajderi ili beskućnici koji žive na marginama društva. Caleb Landry Jones je američki glumac i muzičar, poznat po ulogama u filmovima "X-Men: First Class", "Get Out", a posebno bih istakao njegovu ulogu u genijalnom filmu "Three Billboards Outside Ebbing, Missouri". Njegova priznanja uključuju nagradu Kanskog filmskog festivala za najboljeg glumca i nagradu Aacta za najboljeg glumca u glavnoj ulozi za njegov nastup u "Nitramu". Zaista je briljirao u "DogManu“ i pokazao sav svoj raskošni talenat, ali nije mu bilo lako. Njegove transformacije, kostimi, perike, rane, gluma - bili su sve skupa centrirani baš na pravom mestu, a način komunikacije i vratolomije sa psima je bila fantastična izvedba. Caleb u zemlji čuda!
Sada, ako zatvorite svoj um pred mogućnostima filma i otpišete maštovite gambite kao "smešne“, a da nikada niste dali šansu hrabroj viziji, to je sjajno; bioskop bi trebalo da bude umetnost u kojoj naizgled smešni mogu da "polete i procvetaju" kako nam kaže Besson. Sve to je rečeno, uz dužno poštovanje prema originalnosti i posvećenosti prikazanoj ovde. "Dogman" je sjajan film kakav nećete gledati možda nikada, a ova teoretski zabavna premisa prelepo funkcioniše, jer ju je skuvao stari majstor - Luc Besson!
"DogMan“ može biti iznenađenje za svakoga ko očekuje publiku koja obožava kućne ljubimce ili neki drugi Bessonov akcioni film a la "Taken“. Ovo je film vođen karakterima koji je jasno namenjen bioskopima. Snimljen je anamorfnim objektivom i ima sjajnu kinematografiju, kao i visoke umetničke vrednosti. Naravno, čini se da ovaj film pomalo deli publiku. Preterivanje i dekadencija do smrti? Iako je film generalno pozitivan, nekima se to manje dopalo. Definitivno je u umetničkom/indie spektru filmova i stoga možda nije za svakoga. Takođe ima skoro nulte ambicije da bude realan, a to je činjenica koju jednostavno morate prihvatiti ako želite da uživate u ovom filmu. Umetnički, ali ne i u smislu da deluje prisilno ili kao eksperimentalni filmski projekat koji jedva da vredi gledati, umesto toga, pruža pun i dobro zaokružen igrani film, u kome se umetnički stil oseća kao vannastavni deo koji dobijate kao besplatan bonus poklon. Ritam je perfektan, odličan tajming, kostimi, scene glamurozne, preterivanje je svakako neophodno za ovakav mali spektakl, a sa Bessonom iza kulisa produkcija je fantastična na sve načine. Intenzitet se stalno povećava, završavajući u velikom, apsurdnom finalu.
Ima toliko toga da se kaže o ovom filmu. Uvežbana do preciznosti i simpatična do kostiju, četvoronožna glumačka ekipa je briljantno dresirana. Caleb Landry Jones je sjajan kao Douglas. Sama njegova izvedba je toliko očaravajuća da biste lako mogli zaboraviti šta je zaplet filma. Radnja je u osnovi čovekova nehumanost prema čoveku, za razliku od pseće odanosti čoveku. Ko je ovde čistiji? Pohlepni ljudi puni mržnje i nasilja, ili životinje pune ljubavi i prijateljstva? Cela priča je uglavnom ispričana dijalogom između Douglasa i njegovog dodeljenog psihijatra Evelyn. Njihov narativ istražuje neka pitanja o ispravnom i pogrešnom, samoopravdanju, skrivanju od onoga što zaista jeste u dubini duše i tome da treba da budete upravo onakvi kakvi jeste. Evelyn govori o tome kako bol izazvan od drugih ljudi može prouzrokovati da se promenimo i budemo drugačiji od onoga što bi trebalo da budemo. Ipak, pas ili nevino dete mogu da nas vrate sa te skliske ivice. Kroz Douglasovu životnu priču susrećemo različite likove koji su nam slikovito predstavljeni iz njegovog klinički suludog ugla. Doživljavamo njegove mehanizme suočavanja sa zlostavljanjem koje je pretrpeo i štetom koja mu je nepovratno naneta gledajući svet njegovim očima puna dva sata. Ova pomalo mračna i ozbiljna priča odlično se slaže sa ponekad komičnim ali doziranim artističkim stilom pripovedanja.
Ovaj film je jednostavno briljantan, šta god vatreni kritičari rekli! Sjajan film Luca Bessona kakav odavno nismo videli. "Dogman" blista briljantnom glumom, brzim zapletom i apsolutno zapanjujućim slikama. Svaka scena je savršeno opremljena tako da odgovara liku koji srećemo u toj određenoj sceni. I naravno... odlično korišćenje pasa kao partnera. Pa, šta još da kažem? Pseći biheviorizam? Potpuno saosećam sa glavnim likom. Međutim, glavna tema ovog filma ide dalje od pasa; radi se o nama-ljudskim bićima koji izopštavaju druge iz društva zbog invaliditeta, različite boje kože ili bilo čega drugog što ljudski pokvareni um može zamisli. Ceo film istražuje psihološke traume i naš neuspeh da se međusobno podržavamo. Film naglašava da životinje, koje se često smatraju inferiornim, mogu da nas nadmaše u ljubaznosti. Budimo ljubazni jedni prema drugima i svim bićima na Zemlji. Hvala Lucu Bessonu na stvaranju ovog predivnog dela.
Sve ovo što sam napisao bi moglo zvučati puno zapleteno za jedan žanrovski film zasnovan na karakterima, ali Besson to obrađuje sa izuzetnom jasnoćom, i taman kada počnete da se pitate kuda sve ovo vodi, film se vraća unazad, prilično stručno, u punom krugu, tako da sve odjednom ima smisla. Ili bolje rečeno, onoliko smisla koliko će film sa "gangsta" psima ikada imati. Poput Willarda i njegovih pacova, Dougova čudno specifična komunikacija sa njegovim drugarima psima ne zahteva mnogo razmišljanja, a Besson se veoma zabavlja sa predivno raznolikom postavom pasa raznih rasa i veličina. Ali ako pristanete na to, "Dogman" je prozračna, neočekivano nežna kriška medenog kolača koja uzima jednostavnu ideju i radi je do maksimuma. Završna pesma, perfektno prikladna za film je Edith Piaf koja peva "Non, Je Ne Regrette Rien“ ("Ne, ne kajem se ni za čim"), i govori u ime Bessona i Landry Jonesa, a za svakoga gledaoca koga dotakne Dogmanova ruka, govoriće i za njega.
- Коментари (5)
За коментирање мора да бидете пријавени!
member
01.04.2024. 19:53
Ostao sam bez reči, daha. Savršenstvo francuske kinematografije kao i uvek Luc Besson, ako je on režiser, je nenadmašan filmski stvaralac kako za prošli tako i za ovaj vek. On je večit - za njega samo reči hvale!!member
24.02.2024. 10:02
Odgledah ga sinoć.Fantastičan film.Moja topla preporuka.Besson je fenomelan.Pretpostavljam da nekome ne "leže" ovakvi filmovi ali mene je film oduševio.Veliki pozdrav.member
24.02.2024. 09:25
Predugačak i preambiciozan komentar o filmu koji to baš i ne zaslužuje. Imam utisak da je autor pozajmljivao pasuse i pokušao da ih uklopi u celinu, pošto među njima gotovo da nema reda.