Bird Box Barcelona - Gde vam je Sandrica?

Prošlo je već pet godina od Bird Box, ne baš običnog žanrovskog pulena (pisao sam tada Bird Box - Film koji će mnogi mrzeti). Sada je došlo vreme i za Bird Box: Barcelona, španski derivat iste ideje. Da li je ovaj novi vredan gledanje i kad? Pre originalnog, u kome je Sandra Bullock bila ono što je Mario Casas sada ili ne vredi uopšte da se poredi...

Reditelji i scenaristi novog filma jesu braća Pastor - Alex i David (Hogar, Los últimos días, Carriers) i to za - Netflix. Dakle, ista "kuća" kao i kod prethodnika. Ali, da li je potrebno da i radnja filma bude... pa, "ne ista", ali... 

Kao i u prvom filmu, neprijateljski stvorovi, valjda došljaci iz svemira, čine da svako ko u njih pogleda istog trenutka izvrši - samoubistvo. Za razliku od prvog filma, ovde je glavni lik (Mario) koji je jedan od takozvanih "izabranih" koji sme da ih pogleda i da ostane živ, ali njegova svest je pomućena, a "zadatak" mu je da pronalazi preostale ljude i milom ili silom skine im crni povez s očiju kako bi videli "svu tu lepotu" i preselili se u "neki drugi svet". I, za razliku od prvog filma, vidimo kako im svetlucave duše putuju negde visoko, nakon što se krvnički samoubiju... 

E, tu je i osnovna razlika između Casasa i Bullock. Za razliku od "originalnog" filma, u ovom je posebna nota data tom religijskom osećanju odlaska u nebo, mada neki odgovori ostaju nedorečeni. I ovaj film, ako i prethodni, može da se smatra satiričnom parabolom o iskušenjima i ćorsokacima naše civilizacije, i na toj društvenoj angažovanosti mu se i mora odati priznanje, ali, ipak, Bird Box: Barcelona pati od nedovoljno originalnosti da bi bio duže spominjan. Jer, i Bird Box su dosta toga spočitavali po pitanju "originalnosti", pa ako hoćete i konačne izvedbe, a Bird Box: Barcelona nipošto ne može da se smatra "korakom dalje".

Ipak, ovaj španski SF-horor može da privuče dovoljno pažnje da ga ne treba odbaciti u startu. Koncepcijski je dovoljno zanimljivo sagrađen da nije dosadan, likovi su prilično iznijansirani, a kolorit leševima ruiniranih barselonskih ulica provokativno je inspirišući da apokaliptična vizija deluje dovoljno moguća. Pogotovo u postkovidsko, užareno-letnje, ratno-razarajuće vreme. Ipak, nedovoljno scenarističke originalnosti u filmu koji nije remake, ali jeste neka vrsta "ponavljanja gradiva", ne služi baš kao preporuka da se nešto neizostavno pogleda...