Doctor Strange in the Multiverse of Madness - Frankenštajnovski

Doctor Strange in the Multiverse of Madness je konačno stigao, ali baš kao i da nije morao. Da je scenario za ovaj film uradio neki 14-godišnjak, rekli bi mu ushićeno - "Bravo, brate, svaka ti čast, ti si genijalan maštoviti klinac, biće od tebe nešto!". Nažalost, scenarista Michael Waldron nije razigrani klinac, već neko kome je ovo tek prvi filmski scenario, a do sada je radio samo na (istina - prilično uspešnim) TV-serijama, poput Heels ili Loki. I, taj nedostatak filmskog iskustva se vidi. Toliko, da čak ni kultni reditelj Sam Raimi nije mogao da pomogne...

Tinejdžerka America Chavez ima sposobnost putovanja kroz multiverzume. Tako, usled uvodnog sukoba s strašnim demonom zaglavi u ovom našem (valjda), baš u trenutku kada je Dr Strange na venčanju svoju nesuđene ljubavi Christine Palmer. On, naravno, pohrli da joj pomogne i izbori se sa džinovskim jednookim oktopodom, ne sluteći da baš tako otključava vrata 126 minuta dugom filmu u kome se, zapravo, mnogo toga smestilo, ali je prilično malo toga, zapravo, priraslo za srce (dobro, fanovi će, verovatno, biti egzaltirani, ali šta da se radi - ovo je moje mišljenje). Želeći da potraži pomoć od svojih superherojskih kolega, Dr Strange se obraća Wandi Maximoff / The Scarlet Witch. Ali, ispostavlja se da ona (spoiler-alert), zapravo, stoji iza svega, jer (ludo) želi da ovlada putovanjima kroz multiverzume i konačno pronađe onaj u kome je predana i požrtvovana majka dvoje dece (!?). U tom svom htenju, Wanda nema skrupula, te će se sukobiti sa svima koji joj se nađu na putu, bilo u ovom univerzumu ili u bilo kom drugom. Jer, jedino ako otme Americu može da otkrije tajnu putovanja kroz multiverzume (ne objašnjavajući baš kako u filmu - kao što uostalom, mnogo toga i nije baš uopšte objašnjeno...).

Taj marvelovski multiverzumski svet koji je tako simpatično otvoren u Spider-Man: No Way Home (pročitajte recenziju Spider-Man: No Way Home - Nostalgija...), ovde kao na nagoveštava ćorsokak kojim bi superherojske franšize u njemu mogle da se dalje kreću. Iako film nije bez kvaliteta (pre svega zbog raimijevskog upliva horor-elemenata), osnovni utisak je da je mnogo toga bespotrebno sklepanog u njega, pa bi za "komplet-lepinju" trebalo znati i šta se dešavalo i u mnogim drugim filmovima serije, s posebnim osvrtom i na TV-seriju WandaVision, a to je, brate, već previše. Osim za "uskostručne" fanove, ko bi sve to mogao da pohvata i popamti. Neko reče - kao da ste na ispitu iz Marvelovih superherojština...

Da ne bi Raimija i umetanja njegovih The Evil Dead i Drag Me to Hell hororskih elemenata, ovo bi bio lako zaboravljiv film, ne po mnogo čemu pamtljiv u MCU. Šteta što Raimiju nije dato prostora da se više razigra, kao na primer u njegovoj trilogiji Spider-Man (u kojoj nije bilo multiverzuma, već je samo bio Tobey Maguire to što jeste). Doctor Strange in the Multiverse of Madness ima nekoliko zaista zanimljivih rešenja (kao, na primer... mini-spoiler alert... borba muzičkim notama dva Dr Strangea, ili njegovo uspostavljanje kao zombijevsko-frankenštajnosvog čudovišta), ali, ukupno pati od mnogih nedorečenosti tih multiverzuma, spomenutih izgleda tek reda-radi, a ne zbog nekog smislenog razloga. Tako kroz film promiču mnogi superheroji ranijih franšiza, svrtavajući sebe gotovo u kameo-položaj, što, na neki način kao posledicu ima i njihovu degradaciju.

Zato, ne očekujte previše - tek jedan "strip". I, pomalo strah - kuda to taj "multiverzumski superherojski svet" može da nas odvede. Previše CGI, a premalo emocija...