The Dog Stars - (O)tužno, ali...

Treba imati u vidu da reditelj ovog filma - čuveni Ridli Skot - ima 90 godina! Onda su neke stvari probabljivije. I oprostljivije. Podnošljivije...

The Dog Stars jeste trideseti dugometražni film koji potpisuje ovaj čovek (da je snimio samo Alien i Blade Runner bilo bi dosta...), a najave kažu da je u "divelopmentu" još desetak projekata za koje je zadužen. To i godine jesu nešto što treba poštovati (svaka sličnost sa Klintom Istvudom je...).

Dakle, recimo da je The Dog Stars postapokaliptično-distopijski traktat o tome u šta se zaglibio svet nakon što su nedefinisanom katastrofom iscrpljeni njegovi resursi kojim bi se mogao nazvati "modernim". Hig (Jacob Elordi) je u pređašnjem svetu bio auto-mehaničar, a sada zajedno sa svojim psom i Džošom Brolinom živi na ledini pored opustošenog Denvera. Hig ima i avionče kojim skokne do grada, da uzme potrepštine, u vidu goriva, hrane i lekova (!?). Usput malo skokne i do zajednice Menonita (preživeli članovi hrišćanske verske grupacije, nešto poput Amiša ili tako nekih) i poigra se s tamošnjom dečicom. Ali, Higa muči ideja da se otisne u plavetnilo neba i dođe do misteriozne naseobine Grand Junction, odakle dopire poruka na avionskom radiju. Džoš je protiv, jer horde raznih krimosa naviru, ali Hig je odlučan...

... I dalje da ne otkrivam, ako, ipak, postoji neko ko je i dalje željan da pogleda šta nam je 90-godišnji Ridli ponudio. Tek, reći ću samo da je prilično "skrenuo s puta", a to potkrepljuju i finansijski izveštaji koji kažu da je budžet filma bio stotinak miliona dolara, a u premijernom dobu povratio tek deseti deo, što se može smatrati "gigantskim flopom". Naravno, takvi rezultati ne moraju neminovno da znače i da je film loš, ali jasno je da on nije baš jasno definisao koja je uopšte ciljna grupa kojoj je prvenstveno namenjen. Ljubitelji žanra, očigledno, nisu pohrlili da pogledaju šta je Ridli iskonstruisao, a i moj osećaj jeste da ovaj film i nije prvenstveno namenjen "SF-poklonicima", već, možda najpre elegičnoj starosnoj grupi kojoj i pripadaju Džoš Brolin, pa i očinski nastrojeni Gaj Pirs. Uostalom, i sam roman čiji je autor Piter Hejli, a po kom je snimljen film, jeste prilično sporog introspektivnog tempa, pa Ridli, ma koliko da se trudio da "dočini akcijom" nije baš uspeo da nam ponudi suvisliji "spektakl". Jednostavno, uživanje u koloraadskom krajoliku, viđenom iz kabine pohabane Cesne, nije dovoljno inspirativno za skoro dva sata gledanja u ekran. A, to su, možda, i najdojmljiviji delovi filma...

Dodajte tome i prilično (o)tužne skaske o izgubljenoj ljubavi, voljenom psiću, ponovo javljenoj ženi u životu "renegejta", očinskim figurama Džoša i Gaja...

Sve u svemu, svaka čast Ridliju na godinama, ali ona o "kopačkama na klin"...