The Many Saints of Newark - Nepotrebni rani Soprano

Neko je došao na ideju da se snimi "prequel" ultra-popularne krimi-serije The Sopranos. Dobro, nije "neko", već HBO - koji je i "vlasnik" serije. Ali, ovaj put imamo film u njegovoj produkciji, a da li je The Many Saints of Newark zaista bio neophodan?

Reditelj Alan Taylor ima popriličan "staž" u Holivudu (radio je filmove poput Terminator Genisys, Thor: The Dark World, The Emperor's New Clothes i Palookaville, a režirao je i devet epizoda serije The Sopranos). Dakle, može se reći da je prilično "verziran", ali nakon gledanja dva sata dugog filma The Many Saints of Newark ostaje utisak "zbrzanosti", odnosno "površnosti" celog projekta. Zašto se uopšte moralo ići u poduhvat kao što je ovaj, pravljenje filmskog prequela jedne, pa, nazovimo je - "maestralne" TV serije (znam - "pare", ali, ipak...)

Serija The Sopranos imala je čak 86 epizoda, svaka tek nešto manje od sat vremena. Bilo je tu itekako vremena za razradu i "srodnjavanje" sa likovima. Ovaj film u svom trajanju, takođe, ima dosta likova, ali bez skoro ikakve "dublje intimnosti", površno "odrađenih", uključujući i lik "onog glavnog" - mladog Tonyja Soprana. Prvo ga vidimo kao dečačića koji tek tu-i-tamo zapali poneku cigaru, dok sa drugom pokušava da organizuje klađenje u svojoj osnovnoj školi. On je pod velikim uticajem ujaka, italijanskog gangstera Dickieja Moltisantija, koji je u proncipu i glavni lik ovog filma. Dickie je prek, nabusit čovek, ali s manirima džentlmena. Tokom filma i radi stvari koje su "preke" i "nabusite", toliko "neverovatne" da bi teško poverovali da su uopšte moguće da se dese bilo gde osim na filmu (da ne otkrivam koje). Tony u njemu vidi uzora i jedinog čije mišljenje poštuje, pošto mu je otac u zatvoru. Onda upoznajemo Dickiejevu familiju i "familiju". Doduše, samo ovlaš sve. Godine su 1960-te i Newyarkom se dešavaju rasni nemiri. Predgrađe gori, a lokalna crnačka banda želi da se odmetne od "italijanskog patronata". Dickiejev otac iz Italije dovodi mladu novu suprugu...

I, tako "teku dani", sve do trenutka kada u drugoj polovini filma, Tony Soprano "iznenada" poraste. On je, sada, tinejdžer koji sa drugarima krade sladolede po ulici, a svog ujaka i dalje gleda kao božanstvo, sve dok...

Da ne spojlerišem, ima onih koji će, uprkos ovoj kritici, gledati ovaj film. Moguće i da će im se svideti, čak. Moguće i da film nije toliko loš, mada zaista, ni po čemu ne opravdava "povezanost" s legendarnom serijom. U istoriji svetske "mafijaške" kinematografije, nekako, može da se nametne poređenje s The Godfather i The Godfather: Part II. U slučaju The Godfather trebalo je smisliti dostojan "prequel", objasniti "kako je Robert de Niro postao Marlon Brando" i to se učinilo s The Godfather: Part II. Corleone Vs Soprano. Ali, to su bili Francis Ford Coppola i Mario Puzo. Onda su došla vremena "recikliranja". The Many Saints of Newark je, čini mi se, samo najnoviji i ne baš najubedljiviji predstavnik tog trenda. James Gandolfini preminuo je 2013. godine. Možda nije tek tako "ovlaš" trebalo dirnuti u svetinje...