Zima

Pogledala i ja Zimu. Nemam običaj da komentarišem filmove, ali evo par reči, da razjasnim ono što strancima verovatno nije jasno, a gledalištu kome je film prvenstveno i namenjen svakako jeste.

Možda je film rađen sa većim pretenzijama, s obzirom na dvojicu glavnih glumaca, ali veliki domet i nije postigao. O tome svedoči ocena na Kinopoisku od samo 5,1.

Zamerke su brojne - od prosečne, već viđene teme, preko muzike koja povremeno nervira, preko naslova filma, koji nikome nije jasan jer nema veze sa radnjom, pa do neprirodnih dijaloga - kao što kaže u jednom komentaru: ko uopšte tako govori? - mada je to više pada u oči domaćim, nego stranim gledaocima. Kad smo već kod toga, nama ostaju nejasne druge stvari, a domaćima je sasvim jasno. A priznaćete, filmovi se ipak rade za domaće tržište, koje u slučaju ruskog filma obuhvata bar teritoriju bivšeg SSSR-a, što nije malo. Gledaocu izvan tog kruga se čini kao greška to što je otac glavnog junaka sa 79 godina bio učesnik opsade Lenjingrada. Učesnik, a ne borac. To znači da je preživeo opsadu grada u kojoj je stradalo milion njegovih građana, što je u kolektivnom sećanju tog naroda ostavilo tako dubok trag, da se pominje u svakoj prilici. Tako da junak, koga igra Igor Petrenko sa 42 godine, sasvim normalno može da bude sin nekoga ko je bio dete za vreme ll sv. rata.

Bez obzira na malo preteran minimalizam opisa i trajanja filma, jasno je da se radnja odvija u sadašnjosti (mada nije naročito bitno) i da je normalno da deda, koji živi u nekoj zabiti, vozi Ladu Nivu. Ni kriminalne strukture, velike koliko i ta ogromna zemlja, uopšte nisu tajna. Vrlo su prisutne i opisane su u toliko filmova, pa da nema nikakvog razloga da ovaj film, kao i većinu drugih, ne pomaže ministarstvo kulture i tu nema nikakve cenzure.

U svakom slučaju, film je sasvim prosečan. Može se pogledati, a ko propusti, nije mnogo izgubio.

Na plakatu su obojica.

Aleksandar Petrov je duže ime, pa valjda zbog estetike