Napoleon Vs Lost Country 0:1

Ridley Scott je reditelj koji iza sebe ima nekoliko veoma značajnih naslova u istoriji kinematografije, ali za poslednji njegov "istorijski spektakl" Napoleon ne može baš da se kaže da ga je prijatno gledati. S druge strane zemaljske kugle (i utrošenog budžeta), a u isto vreme pronađen u bioskopskom repertoaru, našao se "mali" Lost Country, film predviđen za otvaranje ovogodišnjeg Festivala Autorskog Filma u Beogradu, koji kao reditelj potpisuje Vladimir Perišić, a koprodukcija je Srbije, Hrvatske, Luksemburga i - Katara! I, iako to na prvi pogled možda ne izgleda tako, postoje ozbiljne zajedničke niti koje kvalitativno razdvajaju ova ostvarenja - u korist ovog drugog!

Delo koje nam je ponudio Ridley trebalo bi da bude do sada neviđeni biopic o čuvenom vojskovođi, mada je isti već dovoljno puta snimljen u istoriji kinematografije da bi se tu moglo očekivati nešto neviđeno. Znajući to Ridley nam je ponudio viziju skoncentrisanu uglavnom na odnos između Napoleona i ljubavi mu Džozefine, ne hajući baš totalno na istorijske činjenice, a usput nam i prezentujući i tehnički raskošno snimljene scene nekoliko bitaka u kojima je dotični car učestvovao. Tako smo dobili neku vrstu "instant" slikovnice, u kojoj nismo baš sigurni šta je Ridley želeo da nam poruči, osim da nas "zaslepi" svojim produkcionim standardima, a baš na uštrb same duhovne provokativnosti koju je mogla da donese ljubavna veza između glavnih likova - u ovom slučaju to su, moram reći ne baš ubedljivi Joaquim Phoenih i Vanessa Kirby (on kao da nije odlučio da li će i ovde da bude Joker). 

Tek površinski zagrebani psihološki i duhovni motivi glavnih junaka ovog dva i po sata (pre)dugog filma, malo su da bi opravdali očekivanja koja su mnogi imali pre nego što su se usudili da utroše vreme na taj način. Tek, paradoksalno ili ne, ali možda će zaista Ridleyevo delo ugledati pun sjaj tek kada nam isporuči director's cut verziju, za koju upućeni kažu da traje čak četiri sata i deset minuta, i da će biti za neko vreme dostupna za streaming! Ako je to istina, a nema razloga da ne bude, onda ostaje žal što autori nisu imali više hrabrosti i odmah nam ponudili jedan takav film, a ne nešto ovako "dajdžestirano", što nam ostavlja utisak sličan koji imamo kada gledamo neki film, a znamo da je on nastao tako što je prvo snimljena TV serija, a onda "iskasapljen". Jer, ovakvih dva i po sata jesu dosadni, dok "onakvih" četiri i kusur možda i neće biti...

S druge strane, iako naizgled potpuno različite tematike, Lost Country nam donosi priču o 15-godišnjem klincu kome je majka portparolka vladajuće Socijalističke Partije Srbije, u vremenu 1996. godine, kada su zemlju zapljusnuli protesti usled pokradenih izbora od strane Slobodana Miloševića. Zapravo, ovaj film jeste prvenstveno priča o odnosu sina i majke, dakle ponovo o odnosu dvoje ljudi, ali ispričana mnogo poetičnije, pa ako hoćete i uznemirujuće elokventnije nego u slučaju holivudskog blokbastera. Majku Marklenu tumači Jasna Đuričić, zvezda takođe uznemirujućeg filma Quo vadis, Aida?, dok njenog sina veoma upečatljivo tumači mladi naturščik Jovan Ginić. Kroz njihov odnos i živote prelama se nekoliko likova koji simbolizuju propast zemlje (od oca i dede - starog partizana, do Jovanovih školskih drugova - koji mu okreću leđa nakon što shvate da njegova majka radi posao u kom nema milosti za političke protivnike). 

Tako Marklena i sin joj Stefan odnose pobedu u dvoboju (četvoroboju?) protiv Napoleona i Džozefine, mnogo jasnije i oporije udarajući na emociju gledaoca tako potrebnu da film "zaživi" (bar tako mi se čini da će biti slučaj u ovdašnjem podneblju). A, verovatno gotovo i ne pomišljajući na vezu s holivudskim blokbasterom, reditelj i koscenarista Vladimir Perišić nam u jednom trenutku nudi i scenu kada se mali Jovan-Stefan konačno suprotstavlja majčinim uverenjima došavši kući maskiran karminom od strane devojke i simpatije iz razreda s kojom je bio na studentskim protestima baš parafrazirajući izgled koji je imao Joaquim u Joker. Ne mogavši da se pomiri s takvom budućnošću svog sina, Marklena mu grozničavo briše masku...

Za sve one koji gaje preferenciju prema takozvanim angažovanim art-house filmovima, Lost Country jeste literatura koju bi trebalo neizostavno pročitati. Napoleon to već nije, ma kojoj grupi ljubitelja filmske umetnosti da pripadate...