Indiana Jones and the Dial of Destiny - 42 godine kasnije

Prošle su 42 godine od Raiders of the Lost Ark, a 15 od poslednjeg Indiana Jones and the Kingdom of the Crystal Skull. Između ta dva desila su se i Indiana Jones and the Temple of Doom (1984.) i Indiana Jones and the Last Crusade (1989.). Mnogi će reći da priznaju samo prva tri ostvarenja franšize, dok četvrti film gotovo da treba da se zanemari. A, gde je tu peti - Indiana Jones and the Dial of Destiny? Čini mi se tamo negde tek ne tako ubedljivo ispred "ozloglašenog" četvrtog u kome Indijana više nije to što je nekad bio, već se pretvorio u ironičnu CGI parafrazu samom sebi. Ipak, i taj četvrti je doneo više nego solidan "uradak" na blagajnama, pa je ostala prilična misterija zašto se čekalo 15 godina do ovog novog...

Profesor Jones je sada vidno ostareli kandidat za penziju u muzeju u kom radi. Odavno se povukao iz svojih nemogućih avantura, skrhan sinovljevom smrti (između dva filma - zašto???) i razvodom od voljene Marion. Međutim, sada se, u godini 1969. iznenada pojavljuje njegova kumica Phoebe Waller-Bridge u ludoj trci za Arhimedovim (da to je onaj Starogrčki filosof, matematičar i pronalazač) napravom koja omogućava put kroz vreme. Igrom slučaja, profesor Jones ima polovinu tog "artefakta", a kada bi se pronašla druga polovina, davno izgubljena, svet više ne bi bio mesto kakvo znamo. Glavni negativac je zli nacista - fizičar koji je stvorio atomsku bombu Mads Mikkelsen, i koji sa svojom bandom i uz nehotičnu pomoć CIA po svaku cenu želi da se domogne inkriminisanog artefakta i vrati se u 1939. godinu kako bi pomogao svojim sunarodnicima da dobiju Drugi svetski rat...

E, onda nastaje jurnjava na različitim svetskim destinacijama, duga 144 minuta. Kojih, nažalost, cinici (oni starogrčki) bi rekli - neki mogu i da zaspu (...šalim se, nije baš toliko loše). Tek, u filmu se pojavljuje i Arhimed, tu je i John Rhys-Davies, kao stari drugar i Indianin pomagač Sallah (ne onaj iz FC Liverpool već iz Raiders of the Lost Ark i Indiana Jones and the Last Crusade), a tu je u gotovo kameo-izdanju i Antonio Banderas. I tinejdžer Teddy (kao džeparoš i sitni prevarant, drugar Phoebein), koji je tu ko-zna-zašto (možda zbog egzotičnog izgleda koji ima Ethann Isidore, francusko-mauritansko-brazilskog porekla) i koji, u odsudnom trenutku čak sam i pilotira avionom iako nikad dotad nije ni seo u njega!? 

I, tako, scene promiču, neki kritičar napisa da scenario izgleda kao da ga je generisao ChatGPT. I, to je možda i najbolja definicija onoga što se smestilo u 144 minuta Indiana Jones and the Dial of Destiny. 

Reditelj James Mangold, poslednji film snimio je 2019. godine (Ford v Ferrari), a između ostalog autor je i hitova poput Logan i The Wolverine. Scenario su radila čak četovrica - pored reditelja i Jez Butterworth, John-Henry Butterworth i David Koepp, što je itekako uslovilo prilično zbrkan finalni rezultat u kome ima od svega po malo, ali ničega dovoljno.

Dakle, ovo jeste ostvarenje namenjeno prvenstveno nostalgičarima za maštovitim vremenom jednog velikog junaka. Harrison Ford Indiana Jones jeste neponovljiv, pa ma koliko da se trudili da ga kompjuterski podmladimo (kao u početnoj jurnjavi filma) u neke svete stvari i protoke vremena najbolje je da ne diramo.