Sisu Vs Transformers: Rise of the Beasts

Dva filma premijerno na ovdašnjim velikim platnima. Jedan "mali" finski - Sisu i jedan blokbasterski holivudski - Transformers: Rise of the Beasts. Koji je bolji, pitanje je sad?

Odgovor je kompleksan...

Zapravo, nijedan baš ne opravdava čežnjivo gledanje. S tom razlikom da je onaj finski (uprkos tome što Nemci u njemu govore engleski) mnogo prijemčiviji "ozbiljnijem gledanju", uprkos tome što na prvi đir izgleda kao "Tarantino za siromašne". Zapravo, ovaj film nastavlja tradiciju "skandinavske neozbiljnosti", započete s već kultnim Iron Sky, samo premeštajući radnju u finska bespuća i pripovedajući o tamošnjem "superheroju" iz WW2 koji je digao ruke od rata (nakon što je pobio mnoštvo Rusa) i postao tragač za zlatom. Ali, kraj je rata, Nemci beže iz Finske i za sobom ostavljaju spaljena sela. Jedna takva jedinica naleće na našeg junaka i otimaju mu teškom mukom pronađeno zlato. Naravno, osveta će biti strašna, a naš junak gori od bilo kod Deseptikona, Autobota ili već bilo kog krvavog Tranformersa. No, uz doze beskompromisnog crnog humora, Sisu podseća na nepotkupljivu "vesternsku nostalgiju", pa ma koliko da svojom nemogućom "tomkruzovskom" akrobatičnošću (pogotovo u drugom delu) izaziva podozrenje onih koji bi da gledaju pre svega dobar film, ipak, ukupan utisak nije dovoljno razočaravajući da celokupno delo bude tek-tako odbačeno.

S druge strane, Transformers: Rise of the Beasts jeste sedmi film u već izraubovanoj franšizi Transformers, pa se već unapred moglo pretpostaviti da tu neće biti mnogo čega "novoga". Zapravo, ovaj film hronološki nasleđuje Bumblebee iz 2018. godine, zapravo šesti deo u serijalu, a koji je prethodnio prvom (uh...). Prvih pet filmova franšize režirao je Michael Bay (uz već spomenuti prvi iz 2007. godine i  Transformers: Revenge of the Fallen, Transformers: Dark of the Moon, Transformers: Age of Extinction i Transformers: The Last Knight). Za Bumblebee bio je promenjen reditelj (Travis Knight), a sada je dirigentsku palicu uzeo Steven Caple Jr. (Creed II, The Land), dok su scenario potpisala čak petorica ljudi. I to je vidljivo - po sistemu "puno babica...".

Ovaj put radnja se dešava 1990-tih, a glavni negativci su zli "Unicron" roboti, koji su u pohodu na "ključ" koji su dobri roboti (među kojima su i Maximalsi iz crtane serije Beast Wars: Transformers, a koji se prvi put pojavljuju u igranim filmovima franšize) sakrili na Zemlji i ne daju im ga da ne bi uništili kako našu, tako i sve željene planete u univerzumu. Među svom tom "gvožđurijom" ima mesta i za dva glavna ljudska lika (bivši vojno lice Noah i "muzejkinja" Elena), i još nekoliko sporednih. I baš ti "ljudi" čine da ovaj film bude koliko-toliko različit od onog što smo videli u prethodnim filmovima franšize, a tu pre svega mislim na silno zveckanje robota i njihove besomučne borbe. Uostalom, sav taj CGI i nije zaštitni znak samo ove franšize, već i gotovo svih superherojskih filmova, samo što ovde baš može da dosadi kad po sedmi put gledate robote kako do "zarđavluka" udaraju jedni na druge. Ali, dobro, valjda se i to nekom sviđa, pa ko voli... 

Kao što ima ogromnog preterivanja i u Sisu, ono je prisutno i ovde, samo za razliku od finskog vesterna iz WW2, ovde to preterivanje nije u formi "sprdačine", već nam je nametnuto kao "istinito". I dok u Sisu ima veoma malo izgovorenih reči i dijaloga (jer glavni junak, zapravo, progovara tek na samom kraju filma), u Transformers: Rise of the Beasts su, očekivano, ti dijalozi toliko besmisleni da je komotno moglo i bez njih. Zato prednost gledanja, ipak, dajem finskom uradku, jer je Transformers: Rise of the Beasts konfekcijski proizvod s tačno namenjenom ciljnom grupom - a u koju, čini mi se, sve manje ljudi pripada. Možda, roboti...

Konačno, Sisu je jedan-jedini, a filmova o Transformersima će biti još po svoj prilici...