Three Thousand Years of Longing - Tri želje...

Svakako nesvakidašnji film!

Tilda Swinton i Idris Elba... za nekog je to dovoljno. Za nekog je dovoljno samo i to što je reditelj ovog ostvarenja - George Miller, kreator kultnog serijala Mad Max. Ali, ne, Three Thousand Years of Longing nije ni na tragu filmova poput onih koje je ovaj čovek do sad radio. Više je to za ljubitelje ozbiljne beletristike, poput, recimo, one koje nude pisci kao što su, na primer, Umberto Eco ili Orhan Pamuk, možda...

Sve gore rečeno, međutim, ne znači da je Three Thousand Years of Longing besprekoran film. Nije. Glavni njegov nedostatak, čini mi se, jeste u tom "nedovoljno eksploatisanom pokretu", to jest "nemanju" nekog glavnog zapleta koji bi zahtevao da se pred vašim očima odvija i neka akcija. Šta to tačno znači? Pa, jednostavno, "mizanscen" filma jeste, zapravo, Three Thousand Years of Longing i jedan dugi, dugi, razgovor u kome "uživaju" usamljena Tilda i prilično emotivni džin - Idris. A, tokom tog skoro dvosatnog razgovora, u njenoj istanbulskoj hotelskoj sobi, zapravo jedine scene koje bi se mogle nazvati "dinamičnim" jesu one "retrospektivne" u kojima Idris priča o dogodovštinama iz svojih prethodnih života, od vremena kraljice Šibe u koju je bezglavo bio zaljubljen i zbog koje je i dospeo u svoju "čarobnu lampu", pa na ovamo...

Tilda je intelektualka-istoričaka, koja dolazi na simpozijum u Istanbul. Razvedena je i usamljena. Poneki puit ima priviđenja i to je ono što je plaši. U jednom bazaru antikviteta pronalazi lepu bočicu za svoju kolekciju. Kada u miru svoje hotelske sobe počne da je čisti četkicom za zube, nepažljivo će otvoriti poklopac i ukazaće joj se džinovski duh - Idris Elba. On će ponuditi da joj ispuni tri želje, u zamenu za slobodu. Ali, ima li Tilda uopšte nešto što stvarno želi...

...dok se premišlja, džin-Idris počinje svoju priču. Najpre kako je živeo srećno sa kraljicom Šibom, sve dok se nije pojavio veštiji čarobnjak-ljubavnik, koji ga je i prokleo da provede ostatak života u malenoj bočici. Zatim, kako se obreo u vremenu i na dvora Sulejmana Veličanstvenog, a potom i u kući-haremu bogatog turskog trgovca. 

Sve tri priče, zapravo, jesu priče o ljubavi i patnji koju ona prouzrokuju, podvalama i smislu života. "Teška", ali i "zavodljiva" literatura, ispričana bogatim fantazmagoričnim kadrovima majstora režije, od kojih mi je posebno upečatljiva ona druga, svojim sarkazmom (i golotinjom nezgrapno-debelih devojaka, ups, spojelrčić...) - definisana. Tilda i Idris nose film sve vreme, on čak i više, jer, nekako, hej, on i jeste glavni lik ove priče koja se proteže kroz više epoha, dok je Tilda više u ulozi opčinjenog slušaoca, prisutnog tek kao pasivni posmatrač "akcije". E, tu dolazimo do "akcije" i "reakcije". Neće se ovaj film svideti svima, baš zbog nedostatka pomenute neposredne (i ničim izazvane) akcije. Tek pri samom kraju filma, kada se Tilda nađe na aerodromu, pred svoj povratak u London, a rentgen zapišti na bočicu u kojoj se nalazi džin-Idris, naslućujemo delić uzbuđenja zbog neposredne opasnosti koja zahteva "akciju". Do tada smo i mi bili tek pasivni posmatrači i slušaoci jedne priče, koja ma koliko bila fascinantna, ipak, više priliči ljubiteljima književnosti nego najširem sloju filmofilskom.

Pa, ko nije očekivao Mad Max, može i da bude prilično zadovoljan...