Za sve opcije molim te da se prijaviš ili registriraš!

}

Crimes of the Future - E, moj Kronenberže...

Šta napisati o ovom čoveku?

Godine 1970. David Kronenberg snimio je svoj prvi dugometražni igrani film Crimes of the Future. U međuvremenu je postao jedan od najkontroverznijih, ali mnogima i najomiljenijih reditelja horor-tematike, specifičan po svom izrazu, kako vizuelnom, tako i narativnom. Ređali su se meni veoma dragi filmovi, poput ShiversRabidThe BroodScanners (moj favorit), VideodromeThe Dead ZoneThe Fly... Onda, kao da je, s kraja 1980-tih, Kronenberg odlučio da ubuduće snima "još umetničkije" nastrojene horor-drame, pa smo dobili filmove tipa Dead RingersNaked Lunch ili Crash, uz tek povremene izlete u druge žanrove, ali i takvi filmovi izazivali su zavidnu pažnju.  I publike, i kritike.

Prošle su 52 godine od pomenutog prvenca, i Kronenberg nam je sad ponudio film identičnog naziva, ali potpuno drugačijeg sadržaja - Crimes of the Future. Možda mu se takva igrarija učinila simpatičnom s fenomenološke strane, ali rekao bih da ono što je ovaj put ponudio fanovima, ipak - nije fer. Jer, priznajem, razmažen sam, novi Crimes of the Future nije dobar film!

Distopija je, šta li je, tek ovaj film nije lako ni prepričati. Budućnost bez klasičnog seksa, koga menjaju hirurški zahvati na otvorenom telu. Viggo MortensenLéa Seydoux su par konceptualnih umetnika koji se "režu" u čudesnoj sanduk-mašini i tako izazivaju veliku pažnju publike. Pri tom Viggo gaji neke tumore, koje mu Léa odstranjuje i pažljivo "zavodi". I to je njihova "umetnost". Ljudi se prilagođavaju sintetičkom okruženju, s novim transformacijama i mutacijama. Odmah, na početku filma, majka ubija svog malog sina koji je mutirao u biće koje jede plastiku. Otac je očajan, jer je tako uništen san o stvaranju "nove vrste". Traži od Viggoa i Léae da izvrše autopsiju njegovog klinca u tom nekakvom mehaničkom sanduku u kome oni doživljavaju orgazme seckajući se. Usput, tu negde vrzma se i Kristen Stewart, zaposlenica prašnjave kancelarije nečega što se zove "National Organ Registry" (čija svrha uloge ostaje potpuno nejasna, mogla ju je obaviti i bilo koja najavljivačica vremenske prognoze), a tu su i još neki likovi koji su totalno zbunjujući i nedefinisani...

Kronenbergov ekscentrizam ovaj put dosegao je prilične granice nerazumljivosti, tako da gledanje ovog filma počinje baš nepodnošljivo da umara što film duže traje. Moglo bi se reći da se atmosfera donekle naslanja na Kronenbergov eXistenZ iz 1999. godine, s tim da je gotovo kamerna izvedba ovog mnogo "nepristupačnija" za običnog gledaoca. Sve u svemu, bio ovo Kronenberg ili ne, film ostavlja utisak "jeftinoće", lišen gotovo bilo kakve akcije, uglavnom "pogubljiv" u "intelektualičarenju" koje bi kao trebalo da nam pripoveda o tome (valjda) o stranputicama kojima ide naša civilizacija, a, zapravo jeste jedan predug traktat o ničemu. 

Pre nego što je "ovo" snimio, Kronenbergov poslednji film bila je jedna "mala" zanimljiva satira Maps to the Stars iz 2014. godine. Tu je sasvim dovoljno rekao kada je reč o kritici društvene svakodnevice. Nešto poput zamornog konceptualizma Crimes of the Future zaista mu nije bilo potrebno...

  • Коментари (14)

За коментирање мора да бидете пријавени!

  • dzindzin16
    eXtreme member
    20.07.2022. 20:39
    Zelim da verujem da ja ovo jednostavno nisam najbolje shvatio iz prezentovanog.Gladan sam "drugacijih" filmova ali nakon ovog, osta mi neka tupost, praznina.Na momente me dirka gde filmski najvise volim, ali saaaaaamo na momente.Ovo ili gledas ili vrlo brzo odustanes.Ovu izbuljenu Leu nekako obozavam.
  • puppet_master
    eXtreme member
    02.07.2022. 21:04
    Nicali su kao pečurke. Danas imam sačuvanih 50ak (ne preterujem) kartica raznoraznih Video klubova. Radio sam u nekoliko kao dete, već sa 13 godina, pre podne škola, popodne videoteka, no radilo se od 17 do 21h tako da nije bilo naporno, meni ponajmanje, samo da sam među policama sa filmovima. Tada sam počeo čitati knjige na engleskom i moj favorit je naravno bio Video Movie Guide, više hiljada sinopsisa i podataka filmova, koje sam mahom znao napamet. Zbilja, igrao sam sa ortakom igru gde mu dam knjižurinu i kažem mu da otvori koju god već stranicu i ispita me o filmovima na toj strani. Tada, 1987, '88, pre neta, toliko podataka o filmovima, autorima, glumcima na jednom mestu je bilo poput magije meni LOL.  Kako sam kao takav, je li, čarobnjak Approve, visio u lokalnom video klubu, gde su mušterije više slušali mene negoli radnika, vlasnicima sam bio simpatičan (čak i mimo mog ubistvenog šarma th-boy16) te sam u početku menjao radnika kada ode na odmor ili boluje a ubrzo počeo i da radim na duže. Sedmi razred, majušni Puppet, već bitanga ali zaljubljen u film. LOL

    Video Movie Guide 1988 (November 12, 1987 edition) | Open Library
  • ar8c
    eXtreme member
    02.07.2022. 19:51
    Nisam padao u nesvest, ali ljubav prema kinematografiji sam manifestovao i tako što sam pre tridesetak godina posedovao video klub Luda vremena. Kakva su samo snalaženja bila za filmove i magične video (VHS) kasete. Doduše tada je i sama država bila jedan veliki, zapravo najveći pirat
;

{{message}}

{{item.title}}