Drive My Car - Murakami na filmu

Film Doraibu mai kâ dobio je brojna priznanja na eminentnim filmskim festivalima, između ostalog i nagradu za najbolji scenario na ovogodišnjem Kanskom. Nije ni čudo, pošto je urađen po kratkoj priči koju je napisao čuveni Haruki Murakami. I, u tome je paradoks umetnosti, film nastao po kratkoj priči, traje tek koji minut manje od tri sata. Pa, ko ima želje i vremena...

Velika nepravda za film bilo bi - prepričati ga. Svako otkrivanje bilo čega što se dešava ta tri sata, razvučena i melanholična, gotovo kamerno "neaktivna", ali i fascinirajuće umirujuća, kao kada slušate klasičnu muziku ili čitate neki od klasika književnosti, jeste greh prema konačnom utisku, kockicama koje će se na kraju složiti tačno onako kao što život ume da otkrije svoju sakrivenu svrhu.

Glavni lik ove umetnosti jeste Yusuke Kafuku, pozorišni glumac i reditelj, rekli bismo u srećnom braku, prožetom uvažavanjem i vatrenim seksom, sa lepom Oto, cenjenom TV-scenaristkinjom.  Ali, život je Kafukuu namenio nekoliko velikih i jedno najveće životno iskušenje...

... Što će ga dovesti do toga da dve godine kasnije bude pozvan od pozorišta u Hirošimi da tamo postavi pozorišnu predstavu - Čehovljevog "Ujka Vanju". Ko je čitao, zna o čemu se radi. Da li je to prilika da se porazi konačno pretvore u pobede. Na svakom polju. Uključujući i bližnje. Svako nosi svoju krivicu i treba da snosi posledice. Prilika za prihvatanje...

Reditelj ovog ostvarenja Ryûsuke Hamaguchi (Gûzen to sôzô, Netemo sametemo, Happî awâ, Bukimi na mono no hada ni sawaru), takođe je nagrađivan za svoja brojna ostvarenja. On priču drži čvrstom i usredsređenom, uprkos vremenskom skoku koji je krasi, čineći je uverljivom kao da se može desiti svakom od nas, a opet dovoljno "posebnom" da nosi "štimung beskonačnosti" kojom nas vreme provocira da činimo postupke koji nam određuju sudbinu.

Ko je voleo ostale Murakamijeve ekranizacije, poput najpoznatijih Noruwei no mori ili Beoning zna u principu čemu može da se nada. Neće biti izneveren, dapače. Emocija pleni. Da spomenem i ostale "manje poznate" filmove po Murakamijevim delima - Hanalei Bay, Tonî Takitani, Kaze no uta o kike... ima "literature" za istinske filmofile, koliko ti duša želi. A, umorna od blještećih superheroja i CGI "akrobatike" prosta duša ponekad ište baš jedan ovakav film...