Južni vetar - Potrošeno...

U nedelju, 19.04. završeno je prikazivanje serije koja je trebalo da bude nastavak nesvakidašnje dobrog srpskog krimića Juzni vetar. O utisku koji je film ostavio na mene već sam pisao u tekstu Južni vetar - Konačno dobar srpski krimić. O seriji, koja je nastavak filma, pisao sam posle njene prve epizode (odnosno pete u ukupnom redosledu epizoda) u tekstu Južni vetar - Kako je Miki postao Bjela. Dozvolio sam sebi da me je utisak možda prevario, da treba odgledati sve epizode kako bi se doneo konačan sud, ali sada, kada je sve završeno, ispostilo se i da se nisam baš puno prevario...

Ostavimo po strani moralizatorske prigovore o tome zašto u seriji ima toliko okrutnih scena i najsočnijih psovki, verujući glasovima koji kažu da je u svetu kriminala još i gore. Ipak, nedeljni je termin, porodični, pa se trebalo bar malo i o ovome voditi računa. Može biti neprijatno gledanje u društvu s decom, kojima je glavni lik Petar Maraš u velikoj meri prirastao za srce, pre svega zbog prilično magnetične aure koju ima Miloš Biković. 

Zato ću se truditi da ne spojlujem, bar ne previše, ali...

Šta je poenta serije? Ako je film jasno pokazivao da onaj ko se dohvati tog društva (kriminalnog), kao što je to uradio Maraš, mora i da plati svoju cenu (zatvor, odvojenost od porodice), u seriji se ta "poruka" potpuno briše, jer su svi ti likovi predstavljeni manje-više kao simpatične zamlate koje tu i tamo prošvercuju neku tonu kokaina, usput se krvavo obračunavajući s istim tim likovima samo što to nisu "naši" već "njihovi". Kraj? I, nema ga nekog. Maraš nije postao bolji čovek, kako se verovalo na kraju filma, već je samo  - e, sad SPOJLER DO KRAJA REČENICE - uznapredovao u mafijaškoj hijerarhiji, postajući "dežurni državni narkodiler").

Dobro, rekli biste - film (to jest serija-noire), ali nije. Jednostavno, mnogo toga je pomešano u ovoj seriji, previše likova nedorečenih sudbina, neiskorišćenih motiva, uz labavi zaplet, tako da je celokupan utisak slabiji nego, recimo, što se to radi u seriji Ubice mog oca, čija se četvrta sezona upravo prikazuje. Zaista je neverovatno da film izgleda mnogo kompaktnije, pre svega u scenarističkom smislu, nego celokupna serija. Ajde što je lik Cara zamenjen Mikijem umesto Bjelom (kažu Bjeline obaveze na drugom projektu), ali gotovo svi likovi u seriji morali su imati "dublju misao". Ovako kako je, može se reći da su samo sporedni likovi poput onih koje tumače doajeni Bogdan Diklić (u ulozi Maraševog ozlojeđenog oca) i Aleksandar Berček (kao vrhovni "Crveni", na čelu valjda Državne bezbednosti) kako-tako "zaokruženi", dok je većina "iz prvog, pa čak i drugog reda", od samog Maraša i ultra-zanimljivog mu ortaka Baće, pa do Maraševe žene i deteta, "tek potrošeni" (a o nekim poput recimo geek sina-zamlati upravnika zatvora, kome je potpuno neodgovarajuće data sudbina glavnog atentatora na jednog od najozloglašenijih likova crnogorskog klana, dok Baća sedi u kolima i gleda ishod, da i ne govorimo).

E, sad, svakako da će ova serija imati svoje obožavaoce, pre svega zbog pomenutog "magnetizma" određenog broja glumaca koji u njoj učestvuju (manje-više svi "glavni likovi"). Ipak, utisak je da smo mogli da dobijemo i mnogo "dugovečniju" seriju, nešto kao vanvremensku regionalnu krimi verziju Grlom u jagode, ako već ne može The Sopranos. Mada, možda su i moji kriterijumi preveliki...  to jest drugačiji.