Climax - Od eksplicitnog seksa do epilepsije

Gaspar Noé je baš provokativan reditelj. Njegov prethodni film Love mnoge je zbunio mnoštvom scena eksplicitnog seksa, postavši neka vrsta kultnog. U ovom, snimljenom tri godine kasnije, iako se potrudio da ponovo šokira pristupom, Noé kao da je ostao nedorečen, ma na koji način pokušate da ga svrstate.

I dok je Love potrajao dobrih 135 minuta, ovaj se zaustavio na "skromnih" 97, mada, iskreno, mogao je da traje i otprilike 45, dok finalnih, recimo, 20-tak slobodno može da se kandiduje za dobijanje epiteta "izazivač epilepsije" zbog načina na koji je snimljen...

U tom prvom delu filma pratimo žurku u nekoj staroj zgradi, najverovatnije skladištu, na kojoj su se okupilo 20-tak mladih plesača, odabranih da predstavljaju Francusku na turneji po SAD. Ima tu raznih egzotičnih likova, koji u međusobnim razgovorima upoznaju i gledaoce sa svojim "psihama". Njihova "gazdarica" - "vrhovna denserica", inače samohrana majka, svoje malo dete dovodi na finalnu žurku. I, zaista, njihov ples je opčinjavajući, ritam divalj i sve ide u podnošljivom tonu dok se ne pronese glas da je u sangriju koju svi piju stavljen LSD. Tada nastaje divljačko ponašanja i nestaju civilizacijske inhibicije, potisnuti strahovi i strasti isplivavaju na videlo, što će rezultirati tragičnim događajima...

Međutim, uprkos nekim finim asocijacijama (kao na primer, na samom početku kad neko na televizoru gleda video-snimke predstavljanja densera, dok se oko TV-aparata nalaze omoti nekih klasika horor knjiga i filmova), što film duže traje, a sve se manje zavodljivo pleše, atmosfera zapada u apatiju usled pomanjkanja smisla za ono što se dešava pred vašim očima, da bi kulminiralo već pomenutim finalom u kome imate utisak da se nalazite u škiljavoj atmosferi "crvenih fenjera", a ne u nečemu što može da se gleda bez osećaja mučnine.

Godine 1969. Sydney Pollack režirao je čuveni vanvremenski They Shoot Horses, Don't They?. Ovo je moglo da bude savremeno viđenje slične problematike, oštra kritika nekih besmislenih društvenih arogancija, ali, ipak, preovladava utisak da je Gaspar pre svega napravio još jedan "ekscentričan" film, a ne nešto što će se dugo pominjati i po društvenoj angažovanosti...