The Grudge - Čemu???

... to i zašto?

Jednom je bila 2002. godina, kada je jedan opasni Japanac Takashi Shimizu, snimio Ju-on. Bio je to treći film takozvane "Ju-on" serije, ali prvi koji je pušten u bioskopsku distribuciju, a nije snimljen isključivo za video. Onda je, sledeće godine usledio i Ju-on 2. Bila je jednom i 2004. godina, bio je i horor The Grudge. Onda je, dva godine kasnije, usledio The Grudge 2, a još tri godine kasnije i The Grudge 3. Svuda je Takashi umešao prste, bilo kao reditelj, ili kao scenarista. Trebalo se snaći u svim tim filmovima, ali pravim zaljubljenicima žanra ni to nije bilo nemoguće. Onda je usledila pauza, duuga, duuuga...

Godina je 2020. i sad imamo ponovo "ringišpil" - The Grudge. Zašto to i čemu?

Nicolas Pesce je reditelj kome je ovo treći film, i to treći horor - nakon The Eyes of My Mother i Piercing. Očigledno, čoveka privlači ovaj žanr. Međutim, trebalo je neko da mu kaže da horor može da ponudi nešto mnogo više od vizuelnog dočaravanja kasapljenja, da ima smislenu priču i, po mogućstvu, da pruži emociju koja neće biti zaboravljena još prilikom odjavne špice, ako i toliko traje. Imao je dva filma da se ispraktikuje, ali, paradoksalno, ovaj mu je najslabiji.

Naravno, poređenje ovog filma s japanskim originalima potpuno je besmisleno, ne samo za žanrovske sladokusce koji će uvek dati primat azijskom "viđenju stvari", u odnosu na holivudsku "jezu". Priču novog filma prilično je teško pratiti, ali ne zbog toga što ona odiše intelektualnom kompleksnošću, već pre svega zato što je prizemna, ispisana brojnim "rukavcima" koji, zapravo, nigde i ne vode. 

Detektivka Muldoon, (koja čak nema ni ime u filmu???) jeste udovica čiji je muž umro od raka. Ona, s partnerom, treba da reši slučaj ubistva žene čije je iskasapljeno telo nađeno na periferiji. E, sad, tu je, naravno, i ukleta kuća, u kojoj su se već desila grozna ubistva i tek će. Muldoon mora da pronađe snage da se izbori sa svim tim "veštičjim kletvama" koje nastanjuju zlokobnu kuću, a ujedno i sama sebi da pronađe utehu u životu bez voljenog bića. Pri tom, priča s kojima treba da se izbori ima toliko da one prilično zamaraju, međusobno gotovo uopšte ne dodirujući emotivnu nit koja bi trebalo da ih spaja. Tako, što film više odmiče, želite i da se on što pre završi, ali ne da bi u miru i tišini mogli da shvatite "šta je pisac hteo da kaže", već da bi ga što pre i - zaboravili.

Gledano sa strane, čak i ako zanemarima prethodnih "tuce" filmova (ili koliko ih već ima), a niste nikada u svom životu pogledali nijedan film na temu "uklete kuće" (što se već graniči s nemogućim), onda, možda, možete i da date svemu ovome prelaznu ocenu. Ja, nipošto, ne bih...