Utøya 22. juli - Snažna poruka o ljudskom besmislu

Teško je napisati kritiku za film zasnovan na tragičnim stvarnim događajima. Ono što se desilo 22. jula 2011. godine, kada je jedan ludak-desničar izvršio pokolj na skupu mladih simpatizera socijal-demokrata, ubivši 77 tinejdžera i ranivši još više, dovoljno je traumatično samo po sebi, da već unapred predstavlja nešto što će ga izdvajati od hrpe "osvetničkih" budalaština kojima u poslednje vreme obiluje svetska kinematografija.

Jeste, ovo je surov film. Snimljen za samo pet dana, s uglavnom naturščicima. Anders Breivik, koji je pomahnitalo pucao u sve te ljude, radio je to tačno 72 minuta, koliko je i prikazan njegov krvavi pir u filmu. U ovom ostvarenju nema muzike, ima puno krupnih planova, jeza se vidi na licima protagonista i para srca i duše gledalaca. U Utøya 22. juli čak i ne vidimo čoveka koji puca i ubija, samo čujemo njegove hice i krike žrtava. Reditelj se ne bavi ubicom i njegovim motivima, niti ga zanima njegova sudbina, već se koncentriše na horor koji postupci neimenovanog ludaka izazivaju kod onih koji nastoje da izbegnu "maču" sudbine koji se nadvio nad njih...  

Da li je ovakav, gotovo dokumentaristički pristup umetnost? Jeste, i to ona kakva bi umetnost trebalo da bude - najangažovanija moguća!

Ako išta može da upozori na besmisao sveta, onakvog kakav on, nažalost, sve češće jeste, onda ovakvi filmovi to mogu. Erik Poppe je načinio delo koje bi trebalo organizovano prikazivati različitim prilikama, što većim grupama ljudi (dece?). Nažalost, teško da će biti uvršćen u školske planove, ali ovde je, pre svega, reč o ostvarenju koje ima za cilj da mentalno edukuje. 

Teško svarljivo, za one koji u filmovima samo traže razonodu. Život je, nažalost, odavno prestao da se obazire na naše shvatanje razuma. Kako mu se prilagoditi? 

Širite svest o ovom filmu, jer ako samo jedan čovek, posle odgledanog, shvati koliko je vredno da progovorimo o našim traumama, možda za čovečanstvo još ima nade...