Hereditary - Razočaranje...

Jedan od onih filmova oko kojih se digao priličan "hype". Neki su ga čak proglasili "nečim najboljim" u horor žanru, još od The Exorcist, ali to poređenje je toliko daleko od istine da je gotovo uvredljivo!

Hereditary je jedan od onih filmova koji nikako nećete pogrešiti ako i ne pogledate. Zašto? Pa, prvenstveno zato što i ne nudi ništa novo, niti originalno u žanru. Jeste, u pitanju je zanatski prilično OK sklopljen film, samim tim i moguć za gledanje, ali NIKAKO za dugo spominjanje.

Prvo, predug je... Traje koji minut duže od dva sata, što je potpuno nepotrebna dužina, s obzirom da se u prvih sat vremena malo toga uopšte dešava što ne bi podveli pod prilično dosadnu porodičnu dramu. Tek u drugoj polovini, film dobija na ubrzanju, pojavljuju se neki žanrovski "uplivi", ali ni to dovoljno originalno da bi toliko ukupno trajanje zaslužilo epitet opravdanog.

Umrla je jedna baka, a članovi njene porodice - njena ćerka, ćerkin muž i njihovo dvoje dece - nastoje da se izbore s tim. Ćerka čudakinja ima 14-godina i prilično problematično ponašanje. Na jednoj žurci, na kojoj će je majka naterati da ode sa starijim bratom, desiće se tragičan događaj (da ne spojlujem koji), pa ništa više neće biti isto. Tek, pojaviće se prizivači duhova umrlih, a s tim i ustaljene "nevolje" i "dileme" tipa da li treba mešati ta dva sveta...

Rasplet? Šta to beše? Nategnuto i ne baš ubedljivo...

Tony Collette u ulozi majke povremeno podseća na ono što je uradio Jack Nicholson u The Shining, ali to, jednostavno, nije dovoljno. Scenario je morao biti "ozbiljniji", što je verovatno i posledica neiskustva koje je imao njegov autor, ujedno i reditelj Ari Aster. Uostalom, ovo je njegov prvi poduhvat u svetu dugometražnih igranih filmova, hteo je da bude i scenarista i reditelj, što samo potvrđuje ono staro nepisano pravilo - "penal ne treba da izvodi igrač, nad kojim je napravljen prekršaj u šesnaestercu". Dobro, poneko zabije i gol, ali, generalno, to je to...