Send Help - Ima li pomoći?

Sam Raimi smatra se jednom od ikona horor žanra, pre svega zahvaljujući Evil Dead i Evil Dead II, ali u njegovom značaju nikako ne treba ne spomenuti i filmove poput Darkman, The Gift, Spider-Man, kao i nastavke Spider-Man 2 i Spider-Man 3. Pre četiri godine snimio je i Doctor Strange in the Multiverse of Madness, koji mi se baš nije nešto naročito svideo, preterano nije ni Drag Me to Hell, ali u svim tim filmovima Raimi jeste donosio nešto specifično samo njemu, kao neukalupljenom stvaraocu u modernom Holivudu. Slična stvar postoji i u slučaju najnovijeg Send Help - hororu čudne kombinacije emocija Misery, The Blue Lagoon i Triangle of Sadness...

Pre svega, Send Help jeste vredan gledanja zbog uloge Rachel McAdams. Ona je ovde Linda Liddle, vredna zaposlenica u bitnoj firmi, koja se nada skorašnjem velikom unapređenju. Ali, njen novi gazda - Dylan O'Brien, nakon što je stari otišao na drugi svet, vidi razvitak nasleđene firme u potpuno drugačijem pravcu. Dylan aka Bradley Preston jeste lepuškasti bonvivan, koji od predanog rada mnogo više ceni glamur i raskalašnost bogatstva, pa naizgled smotanu Rachel aka Lindu potiskuje u drugi plan. Međutim, kada nakon avionske nesreće, njih dvoje budu jedini preživeli i nađu se na pustom ostrvu, počinje igra preživljavanja u kojoj će do izražaja najviše doći Lindine sposobnosti omeđene njenom dugogodišnjom željom da učestvuje u TV-serijalu "Survivor"...

Ono što naliči na ambijentalni horor, vremenom prerasta u psiho-izopačenost samih aktera, što, nažalost, čini da se neke niti pogube. To i jeste najveća "mana" Send Help. Verovatno je tako i moralo da bude da bi se zadovoljila autorova žanrovska estetika, ali čini mi se da bi mnogo efektnije bilo da se Raimi više zadržao na početnom impulsu cele priče, nego na želji da po svaku cenu "šokira karikaturalnošću". Tako, na primer, glavni likovi, čini mi se, gube na autentičnosti, što rezultuje i ne baš uverljivosti po pitanju njihovih ambicija za ostavljanje utiskom. Jer, ma kako da je Rachel briljantna u svojoj "preobrazbi", ipak šteta je što njen napisani lik korporativne paćenice nije imao svrsishodniju potporu u životnim stvarnostima, već je skrenuo u horor-geg, odakle mu i nije bilo povratka. I, ne samo Rachel (koja je mestralno odigrala napisanu ulogu - da se razumemo), već i mnogi drugi scenaristički detalji, kao da su na priličnu brzinu sklepani, od lika verenice Dylana aka Bradleya, pa do svih tih ostvrskih vrleti po kojima naši junaci špartaju da bi pronašli ili ipak ne svoju sudbinu...    

U princiou - šteta što film nije krenuo tom stazom psihološkog horora, već je debelo zagazio u, moram reći - jevtinoću egzibicije. Naravno, i ovako kako jeste - Send Help jeste gledljivo ostvarenje, možda malo ekscentričnije nego što je moralo da bude, ali uz napomenu da ta "ekstravagantnost" nije nužno "plus", kao, recimo u već pomenutom i nikada dosegnutom Evil Dead. Ipak, previše toga je "krvlju zašećereno"...

A i taj vybe podsećanja na pomenute Misery, The Blue Lagoon i Triangle of Sadness, na ovaj ili onaj način, suviše je prisutan u manjoj ili većoj meri, što i nije bilo baš potrebno u konačnici...

... Negde u sredini Raimijevog opusa, ali više mi se svideo nego Drag Me to Hell.