A House of Dynamite - Pucanj u prazno?

Mnogo se prašine diglo oko ovog filma. Pored onih koji kažu da je u pitanju loš film, toliko da je čak i Pentagon morao da reaguje i saopšti javnosti da su tvrdnje iznete u filmu o spremnosti i tehničkim mogućnostima tamošnjih odbrambeno-nuklearnih sistema apsolutno - lažne! Čini mi se da je to prvi put u istoriji filmske umetnosti da se zvanično reaguje na takav način. A, ima li povoda?

Odmah na početku da kažem - meni je A House of Dynamite jedan od najinteresantnijih filmova ove godine. Dobro, Kathryn Bigelow nije Stanley Kubrick, te ni ovo nije Dr. Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb, ali je dovoljno provokativno u svakom slučaju da nijedan gledalac ne ostane ravnodušan (istina, veliki broj će prigovarati na "ovo" ili "ono", ali i to je nešto, zar ne?). Ja, inače, imam problem s filmovima Bigelowe, posebno otkad je dobila "Oskara" za The Hurt Locker, jer smatram da njena "vojnička" dramaturgija ne odgovara senzibilitetu umetnički vrednih dela, ali u slučaju A House of Dynamite postignuti šok-efekat dramaturškog postavljanja čini mi se da služi svrsi. A, svrha je upozorenje na besmislenost ljudskog postojanja omeđenog najviše ratničkom doktrinom - "Pucaj i udri, bez obzira na posledice"!

Da se razumemo, nije A House of Dynamite ništa preterano originalno, takvih "poruka" je bilo dosta u istoriji kinematografije. Osim pomenutog satiričnog Kjubrikovog remek-dela, tu su i The Day After, Fail-Safe, onaj Testament, ako hoćete i meni veoma drag WarGames. Svi oni su, u pojedinačnim slučajevima, možda i značajniji od ovog učinka Bigelowe, ali, jednostavno, tematika je takva da ju je potrebno ponavljati i ponavljati, jer čovečanstvo, jednostavno, i dalje nije ništa naučilo. A, ako je A House of Dynamite kamičak u cipeli koji će vas dosadno iritirati da pazite kako gazite, onda je i ovaj film - pun pogodak!

Shvatam da koncepcija filma može da nervira. Zapravo, A House of Dynamite je sastavljen od tri dela (svaki od po 40-tak minuta) i - "zaključka" (koji to i nije - jer ga praktično i nema!). U ta tri dela pratimo viđenje krizne situacije od strane američkih zvaničnika, kada nuklearna raketa nepoznatog identiteta nezaustavljivo leti ka Čikagu. Većina tih zvaničnika deluje zastrašeno mogućnosti da prisustvuju smaku sveta, te su prikazani manje-više kao obični ljudi. Kroz film prodefiluje mnoštvo likova, a rediteljka se ne vezuje decidnije ni za jedan od njih, prepuštajući ih njihovim sudbinama ili potpuno ih zaboravljajući tokom trajanja. Ta "labava" dramaturgija neće se svideti svima, pogotovo onima koji su navikli da likovi, njihove priče i sudbine imaju jasno definisan početak i kraj. Ne, u tom smislu, A House of Dynamite može da se shvati i kao specifičan umetnički eksperiment, zapravo bez "nepotrebnog umetničarenja", već isključivo kao štivo koje služi da nam saopšti istinu o večitoj prolaznosti, kako života, tako i likova koji kroz njega prolaze, a dragi su nam, u nekom trenutku (bilo da se zovu Idris Elba ili Rebecca Ferguson...).

Dakle, ovo jeste film s "pozitivnim vybom", nasuprot masi komentara, kako eminentnih filmskih kritičara, tako i na ovom sajtu. Ja pozdravljam hrabrost Bigelowe (čak iako je slagala ono za Pentagon - a možda i nije?), mada stoji to da bi film bio bolji da, recimo, traje još bar pola sata i da na potpuniji način rasčlanjava sudbine aktera, pa čak i da nosi (većini) smisleniji kraj. Ja sam čak našao sličnosti i s Don't Look Up (recenziju pročitajte na Don't Look Up - Hodajte uspravno), mada su, u principu, totalno drugačiji pristupi materiji u ova dva filma. Ipak, zajednička je - briga za čovečanstvo, ovakvo kakvo je. A, to je već razlog za postojanje, zar ne?