Un enfant dans la foule

Verovantno nije slučajnost što je Žerar Blan jedan od najtipičnijih glumaca  francuskog  Novog talasa. Po temperamentu, Blan je bio divljeg duha i nekonvencionalan koliko i filmski stvaraoci Novog talasa koji su iskoristili njegov glumački talenat u svojim najranijim filmovima – Fransoa Trifo u Les Mistons (1957), Žan Lik Godar u Šarlota i sin Žil - Charlotte et son Jules (1960), i Klod Šabrol u La Beau Serge – Lepi Serž (1958). To je bilo toliko primamljivo da je Blan nazvan  Džemsom Dinom  francuske kinematografije, ali samo u nekoliko filmova koje je on sam režirao može se videti i proceniti mera njegovog bunta.  U njegovom najviše autobiografskom filmu Un Enfant dans la Foule - Dete u gomili, Blan prkosi i konvencijama  mejnstrim kinematografije i osećaju morala njegove pubilke predstavljajući portret rane adolescencije koja je i subverzivna  i bolna. Na način koji je sličan Trifoovim 400 udaraca, Blanovo slikanje, koje je zasnovano na sopstvenim bolnim iskustvima kao deteta i mladog tinejdžera, razokriva rane koje bez sumnje još uvek bole i u odraslom dobu.  Kao Trifoov Antoan Donel, Blanov alter ego adolescent Pol je dečak gladan ljuubavi koji klizi u delikvenciju kao rezultat nedostatka adekvatne roditeljske kontrole. Ono što još više zabrinjava je to što on traži zamenu za roditelje u prijateljima, ispunjava svoje prazne sate ostvarujući odnose sa odraslima koji bi se danas  smatrali gnusnim.