Subarashiki sekai

Retko lep film ove teme, sa puno duše, ljudskosti, empatije i ljubavi prema svom junaku, govori nam o Mikamiju, tipu u svojim šestdesetim, čitavog života prepušten yakuzi, koji posle višegodišnje robije izlazi na slobodu. Koliko je tu slobode je već drugo pitanje, penzije nema, socijalne pomoći se gnuša, zdravlje mu je narušeno, suviše je daleko od poslova savremenog društva, koje ga ionako ne čeka raširenih ruku. Rešen da se ne vraća kriminalu, pored pokušaja adaptacije, mašta i o tome da će pronaći majku koja ga je kao dete ostavila u sirotištu...

Višeslojan, priča nam i o adaptaciji, resocijalizaciji, iako ne u tipičnim yakuza-eiga tonovima, upravo kao u njima i o porodici (koja se neočekivano može naći svuda oko nas), časti, oštećenom čoveku, volji da se istraje. Ponegde začuđujuće realan, ne upada u standardne zamke priča ovoga tipa, ne glorifikuje i ne sudi, drži sve na zemlji.

Veteran glumišta Koji Yakusho je meni savršen, sa njim je tako lako zavoleti lik Mikamija, osetiti nemir njegovih aritmija, tugu, bes, osećaj za svet i ljude, opet bez ulagivanja gledaocima, zna biti i prgav, glasan, bez kajanja za ubistvo čoveka koliko za gubljenje godina zbog budaletine, kako sam u jednom trenu govori nadzorniku "Nema svrhe raspravljati o tome sa vama", zna da ne govore istim jezikom. Film ima i vedrih tonova, humora bez prenaglašenosti, uopšte je trijumf rediteljke u veštom balansiranju svih tema i tonova, kapa dole što se mene tiče. Sa lične, intimne strane, drago mi je što lik poput Mikamija dobija toliko empatije autora, odrastao sam i živeo sa previše ljudi sličnih njemu, koji nikada nisu dobili takvu šansu, niti su je, posle takvog života uopšte i želeli, boreći se onako kako jedino znaju i u poznijim godinama od njegovih, do zadnjeg dana. Dopala mi se i ta nota bajkovitosti koju ovaj film nosi u sebi. 

Ovo je na prvom mestu čista drama. Ali drama koja mi se svidela. U dosta stvari je realističan, a u nekima i ne, ali su dobro iskorišćene da autori pošalju poruke.

Adaptacija romana Ryuzo Saki, znam za još knjigu  Vengeance Is Mine (mada ima nekoliko sa istim imenom) koja je poslužila Shohei Imamura-i za film Fukushû suru wa ware ni ari (1979) , a  možete i njega da pogledate i on mi se svideo.

U suštini ok priča o bivšem jakuzi, i ne samo to malo je kompleksnija životna priča, sin je gejše koja ga je napustila kada je imao 4 godine, pa je išao u sirotište, pa je pobegao, pa odlazi kod jakuza, pa popravni dom, pa nasilje, dosta godina u zatvoru, pa se osamostalio i onda je zbog ubistva služio kaznu od 13 godina, kratak uvod o njegovom životu,  a sama  radnja kreće na dan kada izlazi iz zatvora nakon odlužene kazne od 13 godina. Odlična gluma Kōji Yakusho-a.

U poodmaklim godinama  pokušava da se prilagodi društvu, nailazi na nepoverenje, nosi to breme prošlosti, predrasude, trpi neuspehe (vidimo da ga je i prethodni način života ostavio `nesposobnim` da se uklopi u trenutni život, što je i logično  proces koji traje, ali ima i humanih ljudi koji mu pomažu eto tu se odstupa od realizma (npr. socijalni radnik i socijalna pomoć, ljudi koji mu stalno pomažu), ali se šalje poruka za neki optimizam, mada sa druge strane imamo i one koji hoće da ga iskoriste, da se okoriste, ali i dalje se bori, trudi, mada vidimo i tu unutrašnju borbu, ne može čovek koji je to proživeo da ne hoda po rubu incidenta,  i da te neke stvari koje je stekao potisne, tj. obriše gumicom ali može da okrene list i piše neki `novi život` , kako god se on u konačnom završio, što je i poruka filma, a i kraj mi se svideo , lepo su osmislili. Očekivao sam malo drugačiji, ali mislim da su pogodili.

 Može tu još da se doda ali u suštini su spoiler-i i analiziranje scena,  ponašanje glavnog lika, i medjudelovanje sa  ljudima  sa kojima dolazi u vezu. I kinematografski elementi su mi ok, ali ovde je akcenat na priču i dramaturški deo.

Film i nije baš dinamičan, ali je sadržajan,  pa mi nije bio dosadan , verovatno su neke stvari kojih su se dotakli u filmu, bolje razradjene u knjizi, dok u filmu nisu, onako nabacane su i nisu lepo uklopljene, a u sklopu su satire i parabole društva.