Monos

Nategnuta paralela. Ova dva filma suštinski nemaju dodirnih tačaka. Džarmušev film je, po mom sudu, njegovo do sada najlošije ostvarenje, toliko loše da nisam ostetio potrebu da se na njega uopšte osvrnem. Prosto sam bio besan nakon gledanja filma, razoćaran i u neverici da je Džarmuš TO napisao i režirao. Nedostojno jednog majstora koji lagano gubni dah i počinje da posrće.

Monos Alehandra Landesa, brazilskog reditelja koji je više snimao u Boliviji i Kolumbiji, nego u rodnom Brazilu je sasvim druga priča. Za mene je bio pravo otkrovenje. Brutalo oštar i iskren film koji uz to nosi i sjajan humor, zapravo više ironiju i sarkazam kojim režiser iskazuje svoj antiratni i humanistički stav. 

Nakon drugog gledanja mi se još više dopao jer, iako naoko labava, priča je zapravo veoma homogena, likovi su izvanredno portretisani, glumci su sjajni. 

Rambo, centralna figura filma, iako i to ne postaje jasno sve do samog kraja je noseći simbol, metafora, epitom, ne znam koji je izraz precizniji. 

Nakon Apokalipse i ovo je filmska vizija, konradovsko svedočenje iz srca tame, ljudskog hada, paklenog mesta iz kojeg se ne izbavlja lako. 

Sjajno! 10/10