Le pont des Arts

Od četvoro mladih ljudi najvažniji su Sara, pevačica barokne muzike, i Paskal, student filozofije. Sara se toliko posvećuje umetnosti da gubi kontakt sa svojim momkom, a Paskal je toliko ležeran da ga ostavlja njegova preterano ambiciozna devojka. Čak me je i likom podsetio na Trifoovog Antoana Doanela.

Saru povređuju ljudi koji vedre i oblače u svetu umetnosti, beskrupulozni, moćni i iznad svega odvratni, sažeti u liku dirigenta Neimenljivog. To je samo okidač za Saru koju već razdiru sumnje i zato ona neće platiti viski, tim novcem će nešto kasnije Haronu platiti Prelazak. Pre toga prolazi kroz bolan proces samoponištavanja, ostaje bez maske na telu i duši koja je bila njena ovozemaljska istina, iza nema više ničega, Sara je postala Umetnost i spremna je da pređe na drugu obalu.

U sjajnoj sekvenci Sarinog sna njenom momku Prelazak nije dozvoljen, on traži Most, ali za njega Mosta nema, postoji samo voda. Paskalu se u isto vreme čini da je život besmislen, hteo bi i on na drugu stranu i tu vidimo da Most može da bude dvosmeran. Želi da ga pređe uz Sarin anđeoski glas, ali Umetnost je istovremeno kobna i životonosna, pa se Paskal vraća. Posle traži Saru, zaljubljuje se, govori o njoj kao o svojoj devojci, iako je nikada nije video. Iskupljenjem, inicijacijom, sudbinom, kako god to nazvali, srešće se na Mostu umetnosti, kod drugog lampiona, koliko razdvojeni "gluvom ljudskom inteligencijom", toliko spojeni svetlošću i ljubavlju "između dve tišine". Ili kako je to Sara još ranije najavila govoreći o baroku, "to je kao kada bi rekao da istovremeno postoje dve osobe i da je jedna živa zato što je druga mrtva".

Veoma ozbiljan i složen film, hermetičan i kameran, baš po mom ukusu, teško je bilo šta o njemu reći, a da to nije krajnje subjektivno, nije lako pratiti ni dijaloge, ni sve rukavce priče, ali je itekako vredan truda. I naravno muzika koja drsko odbija da vam izađe iz glave.

[TUBE]cmY4NM7r6HY[/TUBE]

Dok sedi u japanskom pozorištu i prati predstavu koja ima veze sa Mostom, Sarom/Tenkom i ljudskom zavišću i nerazumevanjem (tu prepoznajemo mladolikog B. Bonela ), Paskal kaže da mu se čini da razume japanski. Tako se i meni čini da uz noemine prevode počinjem da razumem francuski. Svaka čast, majstorski kao i uvek i hvala za još jedno važno otkriće