Ghost Stories

Dopao mi se taj klasični šmek britanskih horor antologija iz sedamdesetih, nema ikakvog preterivanja, krvi do kolena, apsurdnih bizarnosti niti sadizma kojima nas prečesto pokušavaju plašiti danas. Old school horor sa akcentom na osećaj teskobe, delom i na misteriju u potrazi za odgovorom na "šta se kog đavola dešava"...ili zašto. Tu i tamo se zna koristiti danas omraženim "jump scare" scenama, no zbilja su efektni ti momenti, ni najmanje izlizani. Možda i razumem npr robinovo razočarenje finalom, kao i fascinaciju gospođice Shibe istim, miličica beše voli snove, njihove putanje i značenja, Robi pa moguće kulminaciju horora u upravo tom, hororičnom tonu, zaokružiti konkretnim užasom sa takvim i obrtom. Mada šta ja znam o drugima, iako film pogledah isključivo zbog vas. Meni je pa prijalo nešto drugo, rekoh već iznad, ne odveć tipična, zapravo originalna priča sa refleksijom nekog drugog vremena u kojem su horori imali drugačiji izgled, motiv i stil kojim nas gađaju. Voleo bih da ih je više ovakvih.  Kome ne prestaju da me užasavaju, sam pojam me goni u nemire.