Campeones

06.04.2023. 15:08

Dobro de, ja sam počeo rano da ih spopadam, pod spopadanjem mislim na neselektivno upoznavanje sa tim filmskim prostorom, uzmem par stotina filmova (po pedeset u cugu) nasumice, bez ikakvog biranja i predznanja, kako se jedino realno i može upoznati kakva kinematografija, i onda u stvari vidiš sa čime stvarno imaš posla. Ako ću da biram išta sa kakvih top 100 lista, nisam išta uradio, propustiću tonu đubreta koje, zajedno sa biserima, zapravo i čine nečiji filmski prostor. Pred kraj prošle godine sam odgledao nekih 120 korejskih koje sam (namerno) propustio svojevremeno, uz ipak kakav-takav kriterijum u biranju, te iako je itekako bilo tu filmova koji su mi se dopali, sa zapravo ne previše ultra đubreta, svejedno nisam video ni jedan jedini film koji me je pomerio, od kojeg sam pao na dupe and stuff.  O dobrom delu toga pisah, mada mi je i to dosadilo, tek radi se mahom o filmovima između 2011. i 2022. nije mi bio fokus na ultra friškom, vraćah se namerno godinama unazad da bih izbegao kakav trenutni trend, no džabe. 

06.04.2023. 14:59

Pa iskren da budem mene je korejska kinematografija ugusila tek pre dve godine, pre toga nije. Mada i Japanci u to neko vreme, ali naleti dobar koji mi nije dosadan, a podosta sam prekidao u poslednje vreme sto retko cinim. Nisam nesto kritikovao americke, nesto nisam ni obracao paznju kad je toliko dobra ponuda sirom sveta. 

06.04.2023. 14:41

To je sudba svake filmske industrije, lako je npr Dancima da imaju sjajne filmove, kada nas ne bombarduju sa 200 naslova godišnje, ovde se iz nekog razloga slavi npr korejski film, koji je mene ugušio još pre 15ak godina, momenta kako su počeli da ih štancuju, mada je sve to manje bitno koliko pisah o ličnom, mojem doživljaju, verovatno imam i gore mišljenje od tebe o savremenom toku američkog filma  jer mi je toliko toga negledljivo potpuno, uznemirava me i užasava (na načine na koje ne volim biti užasnut ), uostalom odrastao sam na bitno drugačijim kinematografijama, no to sve ne menja išta u mojem odnosu i ljubavi prema američkom filmu, glumcima, autorima, raznovrsnim stilovima, sve to onda kada to žele, kada se malo otrgne normama koje su nažalost nametnuli blockbusteri još tamo sedamdesetih godina, od kada je sve krenulo, generalno, nizbrdo. Uprkos svemu tome, niko me igde ne obraduje toliko kao kakav friški film, šta ja znam sada, eto npr Tarantina. Da ne nabrajam sada autore, nije u tome stvar ionako, ja volim da gledam filmove, nisam ikada rekao da volim da gledam (tek) sjajne filmove  mada se nadam da će, makar u vidu reakcije na ovo što se dešava decenijama tamo, američki film ponovo, po ko zna koji put, ipak izboriti za daleko bolje mesto za sebe u vremenu koje dolazi. Već je ovogodišnja dodela Oskara, iako još uvek nije to - to, neuporedivo pozitivnija od mnogih godina iza nas, najavljuje, možda, upravo to bolje vreme, više hrabrosti, boljih akcenata, prisećanja na to šta je uopšte film i zašto ih volimo. Šta znam, no ja sam sanjar, budala, ne mora se išta odvijati onako kako bih ja to voleo i zamišljao.