Becoming Led Zeppelin (2025)

Оцена од корисниците

Одлично!

Година:

2025

Жанр:

музички, документарен

Траење:

121 мин

> Self
John Paul Jones

> Self
Led Zeppelin

> Themselves
Jimmy Page

> Self
Robert Plant

> Self

Опис:

Film za koji niko nije mislio da će biti snimljen. Uspon slavnog benda bio je brz i gotovo nedokumentovan. Pristupajući grupi i njihovim ličnim arhivama, uz punu podršku benda i nikad ranije viđenih snimaka ovaj film uvodi nas u zvuke i događaje rane karijere grupe Led Zeppelin.

Oбработил/ла:

IgaBiva

Слично за гледање
Коментари на филмот/серијата (27)

The Song Remains the Same (1976)
музички, документарен
Članovi grupe Led Zeppelin pozvani su da se vrate sa svojih odmora od strane menadžera Petera Granta, da bi svirali u Madison Square Gardenu. Ovaj film je obogaćen i ličnim fantazijama...
Tom Petty: Heartbreakers Beach Party (2024)
документарен
Lost 16mm reels documenting Tom Petty and the Heartbreakers' 1982-1983 'Long After Dark' album cycle, including footage originally aired on MTV in 1983.
King of the Apocalypse (2025)
документарен
Pratite Dakotu Adamsa, sina osnivača Čuvara zakletve, dok nas vodi u srce pokreta američke narodne vojske i detaljno opisuje svoj turbulentan porodični život, kao i očev put do osude za pobunjeničku...
It Might Get Loud (2008)
музички, документарен
Film prati životni put trojice uticajnih gitarista, pokušavajući da rasvetli kako su došli do prepoznatljivih stilova

За коментирање мора да бидете пријавени!

aleksandar-kojic
Active member
18.07.2025. 17:51
05. DEO ♫ Bernard MacMahon - Becoming Led Zeppelin (2025) ♫

Led Zeppelin I - The back cover features a photograph of the band taken by Chris Dreja, who was a member of The Yardbirds. The photo was taken on 29. October, 1968.

Led Zeppelin I - the band's eponymous monster debut was a real celebration of blues, rock, folk and acoustic music!

Led Zeppelin je od samog početka imao potpuno formiran, prepoznatljiv zvuk, kao što ilustruje njihov istoimeni debi. Šireći teški, distorzirani električni blues Jimi Hendrixa, Jeff Becka, i grupe Cream do krajnjih granica, Zeppelini su stvorili veličanstven, ekstremno moćan brend gitarskog rocka konstruisanog oko jednostavnih ali nezaboravnih rifova i glomaznih mitskih ritmova. Ali ključ "napada" grupe bila je suptilnost: nije to bio samo nalet gitarske buke, već je bio blago osenčen mračnim pasažima vremena i promišljenom teksturiran sepijom starih majstora, ispunjen naizmeničnom dinamikom i tempom. Kao što ovaj album dokazuje, ova grupa je bila sposobna za takvu višeslojnu muziku već na početku svoje karijere.

Kako se ispostavilo, skrojen organski do srži, ovaj debitantski album Zeppelina iz 1969. godine bio je pokazatelj decenije koja je dolazila - one koju je, prikladno, ovaj bend pomogao da definiše svojim dekadentnim, boudlerizovanim, preuveličanim i iščašenim blues-rockom. U mahnitom vrištećem glasu Roberta Planta, Jimmy Page, pronašao je ekspresivnog vokalistu koji je mogao da parira njegovoj gitarskoj pirotehnici, a bend je izvodio svoju muziku sa drskom žestinom i jačinom dostojnom najviše amplitude Rihterove skale.

Iako prerađeni i psihodelijom raskomadani coveri blues i folk klasika - Jake Holmesove "Dazed and Confused“, J. B. Lenoirove "You Shook Me“ i "I Can't Quit You Baby“ Otisa Rusha često privlače najviše pažnje, ostatak albuma je bolji pokazatelj onoga što će se dogoditi kasnije. "Babe I'm Gonna Leave You“ prelazi iz folk stihova Anne Bredon u eruptivne vokalne izazove za Roberta Planta i Pageove ubitačne rifove posle refrena. "Good Times Bad Times“ i "How Many More Times“ inspirisana Howlin' Wolfovom "How Many More Years", sadrže groovy, blues mešavine sa teritorije pop muzike, i to bi bili hitovi sa ove ploče, da se radi o normalnoj grupi, ali Zeppelini nisu želeli hitove, novac, slavu, a posebno su mrzeli singlove. Bend je nekim od ovih numera, takođe nagovestio kakav će se zemljotres tek desiti na "Led Zeppelin II". To jasno oslikava "Communication Breakdown“, frenetična rock pesma sa gotovo pandemičnim punk napadom, u svojoj maničnoj izvedbi Zeppelina. Malo ko zna da je ova pesma toliko uticala na Johnny Ramonea, da je odlučio osnovati svoj bend "Ramones."

"You Shook Me" - Plant with mouth harmonica, Live in Birmingham, England 1969.

Sva ta eklektičnost, prisutna na "Led Zeppelin I" označava proces ili tendenciju kombinovanja različitih ideja, stilova ili žanrova, često iz različitih izvora, kako bi se stvorila nova, do tad neviđena jedinstvena celina, bez striktnog pridržavanja samo jednog od žanrova. Zanimljivo je što nakon "Communication Breakdown“, koju Page izvodi sa svojim mitraljezom "take no hostages" rifova, dolazi nešto sasvim neočekivano - istočnjački hipnotički instrumental sa sitaristom Viram Jasanijem koji svira tablu. Pesma je "Black Mountain Side“, i čisti je irski folk instrumental "posuđen" od Bert Janscha, škotskog kantautora, koji je 1966. godine snimio pesmu "Down by Blackwaterside." Page je adaptirao njegov aranžman, dodao egzotičnu tablu, spojio Hinduizam i Irsku tradicionalnu muziku, pesmi dao novo ime i proglasio je originalom Led Zeppelina.

Led Zeppelin - Black Mountain Side. Archives LP, 1969-70. Live at Playhouse Theatre, London, 27. June 1969.

Ipak, uprkos svojoj originalnosti koja se ogleda u virtuoznom muziciranju svakog člana i Pageovoj produkciji, na svom prvencu, Led Zeppelin je imao burnu istoriju kada su u pitanju autorska prava. Samo dve od devet pesama su napisali i komponovali oni sami. Ostalih sedam numera imaju korene u pesmama koje su komponovali drugi muzičari, ali su ih Zeppelini prearanžirali i interpretirali kao svoje. Zlobnici kažu da su Zeppelini zaradili milione dolara, sa vrlo malo sopstvenih zasluga. Naravno, ovo jeste neka vrsta "cover albuma" prerađenih klasičnih blues i folk pesama, ali na njihov način. Uostalom, to su uradili i The Rolling Stones, na svom prvom i drugom albumu, nijedna pesma nije bila njihova, sve su bile blues obrade. A svi dobro znamo šta su Stonesi postali. Zeppelinove prerade ovih pesama imale su sistem. Razgradili bi ih do neprepoznatljivosti, a onda ih ponovo izgradili na osobit, neponovljiv način sa svojim unikatnim ličnim pečatom i bujicom ideja, što je izuzetno teško izvodljivo. Možda je dobri Bert Jansch to najbolje definisao: "Da, prevario me je Jimmy, zar ne? Ili recimo, ublaženo rečeno, samo je učio od mene. Ne bih želeo da zvučim nepristojno.“ U filmu "Becoming Led Zeppelin", Page uz smeh kaže: "Sve je to je igra 'uz malu pomoć mojih prijatelja' i ništa više."

U svakom slučaju, album "Led Zeppelin I" je celom svetu predstavio neverovatnu zvučnu paletu grupe i otvorio neke zanimljive puteve koje će Zeppelini tek kasnije dubinski istraživati, poput pratećih vokala i crkvenih orgulja u pesmi "Your Time Is Gonna Come“, odličnoj himničnoj hard rock numeri, koja je nekako uvek bila nepravedno zapostavljena na njihovim koncertima. Iako album nije toliko raznovrstan kao neki od njihovih kasnijih radova, ipak je doveo do značajne prekretnice u evoluciji ove grupe.

Led Zeppelin - 2 Originals Of Led Zeppelin, 2 x Vinyl, LP, Compilation, 1974, Record Company - Suzy Records, Pressed By - Jugoton.

Čim je licencno objavljen kod nas, odmah sam ga kupio i još uvek ga imam. "2 Originals Of Led Zeppelin" je bila kompilacija, dupli album koji se sastojao od dva prva albuma grupe u celosti. Ilustrator je bio Patrick V. Spreckelsen. O, kako je lepo bilo živeti sa Zeppelinima, i nestrpljivo čekati svaki naredni album, čitati "Džuboks" i gledati fotografije njihovih nastupa koje je fotografisao legendarni Brian Rašić.

Jimmy Page je izjavio pre početka snimanja albuma "Led Zeppelin I": "Bilo je lako jer smo imali razrađen repertoar numera i jednostavno smo otišli u studio i uradili to. Pretpostavljam da je činjenica da smo bili samouvereni i pripremljeni, učinila da stvari teku glatko u studiju. I kako se desilo, snimili smo pesme gotovo tačno onako kako smo ih izvodili uživo. Samo je "Babe I'm Gonna Leave You" izmenjena, koliko se sećam.“

Page dodaje: "Grupa je bila u studiju samo dve i po nedelje dok smo ga snimali. Imali smo samo petnaest sati proba, pre nego što smo morali otići u Skandinaviju na nekoliko koncerata, a odmah nakon toga smo utrčali u Olympic i nastavili snimanje albuma. Bilo je vrlo malo ponavljanja numera i prekida. Namerno smo ciljali da snimamo uživo u studiju, ono što možemo da reprodukujemo na sceni. Želeo sam da dobijem ambijentalni zvuk, a imao sam i ideju da koristim obrnuti eho na trakama, što sam već radio sa Yardbirdsima. Tako da sam znao da funkcioniše! Takođe sam želeo da bude puno "svetlosti i senke" što je pesmama dodalo izvesnu dramatičnu napetost. Znam da sam prilično uticao na sadržaj pesama i aranžmane, ali to je bilo samo zato što nismo imali vremena da međusobno razgovaramo o svemu, pa sam morao sam da donosim brze odluke. Ovaj naš prvi album je bio prava mešavina bluesa, rocka, folka i akustike.“

Led Zeppelin - 2 Originals Of Led Zeppelin, 2 x Vinyl, Back cover. Artwork by Patrick V. Spreckelsen.

Zeppelinov zaštitni moto "distance equals depth," je ovde u potpunosti očigledan i teško je preceniti njegovu privlačnost i uticaj. Nijedan drugi savremeni bend nije tako potpuno aktualizovao svoj studijski zvuk, a vrlo malo njih je to ikada učinilo tako potpuno na debiju. Gotovo svaki rock muzičar 70-ih je shvatio da je Zeppelinov zvuk, ustvari zvuk budućnost i trudio se (sa različitim stepenom uspeha) da ga oponaša. Bendovi 60-ih, poput "Cream" (pa čak i sa Eric Claptonom), mogli su samo da sanjaju o tako jasnom, ali teškom, rock zvuku. Hendrix je bio najbliži tome. The Who to nisu uspeli ni 1971, sa svojim najboljim albumom "Who's Next", iako su i oni i mnogi drugi zvučali prilično neverovatno uživo. Neđutim, niko od njih nije to radio bolje od Led Zeppelina.

Album "Led Zeppelin I" je sniman od septembra do oktobra 1968, u Olympic studiju No.1, u Londonu, sa zvučnim inženjerom i producentom Glyn Johnsom. Objavljen je 13. januara 1969. u USA, a 31. marta 1969. u UK, za Atlantic Records. Sesije su završene za samo 36 sati, a ukupni trošak korišćenja studija iznosio je 1.782 funte, što su finansirali Grant i Page. Ovo je bio jedan od prvih albuma koji je objavljen samo u stereo formatu.

Led Zeppelin's "No singles edict." That was the golden rule!

Only one official released single from "Led Zeppelin I" - "Good Times Bad Times/Communication Breakdown" Vinyl, Mono, Atlantic (March, 1969)

Poznat je prezir benda prema objavljivanju singlova. Zagovornik dekreta "bez singlova“ bio je ozloglašeni menadžer u svetu rock biznisa Peter Grant, bez obzira na direktni medijski "rat" sa Atlanticom. Za gitaristu Jimmy Pagea, to je bilo skrnavljenje umetničkog integriteta, i kako je kategorično naglasio: "Većina naša pesma nije mogla da se sažme u singl od tri i po minuta. Namerno smo to uradili i veoma mi se dopadalo." Mnoge pesme su bile duže i nisu bile baš pogodne za objavljivanje kao singlovi za radio emitovanje; Sujetni Page je nerado skraćivao pesme i nije dozvolio redukciju njegovih "svetih" i beskrajnih solo deonica, a Peter Grant je na sav glas, u štampi objavio "No singles edict. That was the golden rule!"

Prema objašnjenju benda, Led Zeppelin je generalno izbegavao objavljivanje singlova jer su svoje albume smatrali kompletnim iskustvima slušanja i bili su skeptični kad je u pitanju editovanje numera za singlove. Takođe su verovali da bi singlovi umanjili ukupni umetnički izraz njihovih ploča i potencijalno ometali prodaju albuma. Atlantic to nije razumeo, jer singlovi bi proširili popularnost benda, a radio stanice širom sveta bi ih emitovale i bilo bi to mnogo novca za sve. Kao u stripu "Alan Ford", Broj 1 kaže kad deli novac: "Sve za jednog, jedan za sve." Naravno, Ahmet Ertegun je to radio u realnom životu.

Osnovna filozofija Zeppelina bila je izgrađena oko albuma kao kohezivnog umetničkog izraza. Verovali su da je kompletno iskustvo albuma, sa redosledom i tokom numera, neophodno za razumevanje njihove muzike. Bendu se nije dopadala praksa skraćenja dužine numera za singlove, smatrajući to medveđom uslugom njihovoj kreativnoj viziji. Nisu želeli da budu doživljeni kao neka pop grupa, koja se zbog zarade oslanja na zavodljive hit-singlove idealne za radio emitovanje. Smatrali su da je njihova muzika puno složenija i prilagođenija formatu albuma, gde pesme mogu biti duže i eksperimentalnije.

Iako su uglavnom izbegavali singlove u Velikoj Britaniji, neki su objavljeni u SAD, često protiv njihove volje, zbog pritiska akcionara Atlantic Recordsa, koji su mislili samo na novac, uprkos negodovanju benda. Ovaj pristup je pomogao u oblikovanju reputacije Led Zeppelina kao benda sa stavom, fokusiranog na albume i doprineo njihovom trajnom nasleđu, kao jednim od najiskrenijih rock izvođača svih vremena. Da bi smirili glavešine Atlantica, Zeppelini su se poslužili jednim trikom - pristali da u martu 1969. godine, objave svoj prvi singl - "Good Times, Bad Times / Communication Breakdown," Dozvolili su ovaj presedan samo zato što tim pesmama nije bilo potrebno skraćivanje. (Bile su u retkoj kategoriji "ispod tri minuta“)

Samo taj jedan, zvanični i oficijalni singl je objavljen sa albuma "Led Zeppelin I". Svi ostali su bili promotivne verzije. Nešto kasnije, 1969. godine, Led Zeppelin su objavili svoj prvi promo EP, kompilaciju singlova, kojom su promovisali svoj prvi album.

First promo Led Zeppelin EP - "Good Times, Bad Times / Communication Breakdown / Dazed And Confused," 1969. (A compilation to promote their first album.)

Međutim, zbog izloženosti na rock radio stanicama orijentisanim na puštanje albuma u celosti i rasta popularnosti benda, mnoge pesme sa njihovih albuma postale su rock klasici nekih radio stanica u USA. I tako su singlovi počeli da se nižu jedan za drugim, legalno i ilegalno. Ova prva singl pesma sa A strane, "Good Times Bad Times,“ predstavila je težak zvuk benda i sadržala je zavodljiv refren i gitarske zavrzlame. Bonzo se posebno istakao jer svirao uvek različite prelaze na bubnjevima nakon svakog refrena, što je do tad bilo neviđeno.

Jimmy Page je lično dozvolio izdavanje narednog EP-a, 1970. godine - "Babe I’m Gonna Leave You / Dazed & Confused", ali bezuvetno je zahtevao da dužina pesama bude preko 6 minuta, bez kasapljenja. Morali su da ga poslušaju, jer tada je već bio velika zvezda i autoritet za strahopoštovanje.

Led Zeppelin - "Babe I’m Gonna Leave You / Dazed & Confused" (Atlantic Promotional EP, 1970)

Tokom svih tih godina provedenih zajedno kao aktivan bend, Led Zeppelini su objavili samo 11 singlova. Kada se izuzmu promotivni singlovi i EP-i koji nisu bili dostupni široj javnosti za kupovinu. Da su mogli da urade po svome, verovatno ne bi objavili nijedan singl.

How Led Zeppelin released one of the all-time great debuts in rock music.

Olympic Studio No.1, 117 Church Road, Barnes, London, 1968.

Nakon što su se vratili u London posle turneje po Scandinaviji, grupa je ušla u Olympic Studio No.1 u Londonu 25. septembra 1968, da snimi svoj debitantski album. Page je rekao da je za stvaranje albuma (uključujući i miksovanje) bilo odobreno samo 36 sati studijskog vremena (raspoređenog u kratke termine tokom nekoliko nedelja), dodajući da je to znao zbog iznosa koji je bio naplaćen na studijskom računu. Jedan od glavnih razloga za tako kratko vreme snimanja bio je novac, ali je pomoglo to što je materijal odabran za album bio dobro uvežban i unapred aranžiran od strane benda na skandinavskoj turneji.

Evo teksta prikazanog na Pageovoj web stranici: "25. septembra 1968. godine, najavljen je početak snimanja albuma "Led Zeppelin I", trenutak u kojem sam konačno mogao da materijalizujem ideje i zvučne teksture koje sam čuo u svojoj glavi, a takođe i da dokažem svoj status producenta. Grupa je ušla u Olympic Studio No.1, 117 Church Road, Barnes, London, SW13, nakon što je do detalja uvežbala moje vizije za naš debi album u mojoj kući u Pangbournu i pretvorila ih u muziku. Imali smo priliku da izvedemo dobar deo tog materijala tokom nekoliko koncerata u Skandinaviji i Velikoj Britaniji, kako bismo proživeli našu muziku uživo, pod tajnim plaštom i imenom grupe "The New Yardbirds." U to vreme, vreme u studiju je bilo raštrkano i ograničeno na nekoliko dana u septembru i oktobru iste godine, što je diktirala dostupnost prebukiranog Olympica. Tako smo, uz pomoć majstorskog inženjeringa mog starog prijatelja, teškog namćora Glyna Johnsa, u sredu, 25. septembra 1968. godine, u 23 časa započeli rad i krenuli u snimanje ove eklektične zvučne kule".

Page and band select material and pre-arranged for the debut album, rehearsed at Jimmy's house in Pangbourne. John Paul Jones play a big contrabass balalaika.

Za "Led Zeppelin I" je inženjering radio Glyn Johns, a produkciju Page i on (ali Glyn nije naveden na poleđini omota prvih izdanja ploče, što je naknadno ispravljeno). Njih dvojica su se poznavali još od tinejdžerskih dana u predgrađu Epsoma (Surrey, England). Prema Pageu, veći deo albuma je snimljen uživo u studiju, a kasnije su dodata nasnimavanja i overdub zvučnih zapisa na već snimljeni materijal i umetanje novih instrumentalnih i vokalnih delova, zvučnih efekata i drugih čarolija na postojeće audio trake. Veliki problem je bio, što je Glyn Johns baš u to vreme opsesivno radio sa Beatlesima. Bio je glavni inženjer tokom snimanja "Get Back“ sessiona, što je kasnije postalo album "Let It Be,“ poslednji studijski album Beatlesa. To je dokumentovano u filmovima Michael Lindsay-Hogga, "Let It Be“ (1970) i TV mini seriji iz tri dela "The Beatles: Get Back" (2021), u režiji Petera Jacksona.

The Beatles on "Get Back Sessions": Paul McCartney, Glyn Johns, George Harrison and Ringo Starr, 1969.

Zauzet radom sa Beatlesima, koji je uključivao i kultni koncert na krovu. Iako nije producirao muziku, Glyn je odigrao ključnu ulogu u dokumentovanju sesija i snimanju nastupa na vrhu zgrade "Apple Corps" u Londonu. The Beatles su bili u fazi raspada, međusobno posvađani i umorni od samih sebe, pa nisu baš obraćali pažnju na savete i ideje Glyn Johnsa. Oni su bili njegovi idoli iz mladosti, a Page je tu bio samo ortak iz Epsoma i "kolateralna šteta" u prebukiranom Olympicu.

Ljut na Beatlese, Glynov besno nametljiv pristup inženjeringu, žestoko je povredio Pageovu taštinu, pa mu je Jimmy rekao: "You didn’t have a hope in hell to producing Led Zeppelin", i da nema šanse da će ikada više učestovati u radu na bilo kojem narednom Zeppelinovom albumu.

Page je ljubomorno štitio svoje metode u studiju. Nije želeo da tonski inženjeri repliciraju njegove tehnike za druge bendove, pa je rotirao nekoliko ljudi u toj ulozi. "Svesno sam menjao inženjere, jer nisam želeo da slušaoci misle da su oni odgovorni za naš zvuk“, rekao je Page, "Želeo sam da ljudi znaju da sam sve uradio ja i niko drugi!“

Što se tiče nekoga ko se najviše približio Pageovoj ulozi inženjera i producenta grupe Led Zeppelin, bio je to Glyn Johns. Samo on je razumeo da je Pageova arogancija i sujeta, dovela do toga da mu nikad niko nije bio potreban, niti je želeo nečiju pomoć za mix pultom. Zanimljivo je da su i Glyn i Jimmy bili veoma slični. Obojica su imala napumpan ego, bili su uvereni u vlastitu važnost i posedovali su ogromnu harizmu i jak individualizam. Ova dva egocentrika su se sudarila kao dva tvrdoglava ovna na brvnu (mikseti), i razumljivo je da još od početka njihova saradnja nije bila moguća.

Brothers Andy Johns & Glyn Johns - The Sonic Makeup of Best Classic Albums in The History of Rock Music!

Legendary Brothers Johns - Geniuses at the Mixing Desk.

Mnogo braće koegzistira na muzičkoj sceni, ali kada su u pitanju tonski inženjeri i muzički producenti, teško da je neko bio impresivniji od braće Glyna i Andy Johnsa. Njihovo nasleđe u studijima za snimanje proteže se mnogo godina unazad i uključuje rad sa nekim od najboljih bendova ikada. Glyn i njegov mlađi brat, Andy, odgovorni su za kreiranje zvuka najvažnijih rock albuma. Zaista. Svih njih. Kao tonski inženjeri, mikseri, producenti ili sve navedeno, jedan od braće Johns je uvek bio u studiju za skoro svaki album Rolling Stonesa, neke od Led Zeppelina, i poslednja dva albuma Beatlesa, a zaslužni su za proboj grupe The Who i mnoštvo drugih mladih bendova, kao i za neke mega albume Erica Claptona, Boba Dylana i grupe Eagles. Svi oni su angažovali Glyna, a on je učinio da njihovi albumi zvuče neverovatno. I nije se uvek radilo samo o klasičnom rocku, jer braća Johns miksovali su "Combat Rock" grupe The Clash, a kasnije su radili sa novijim bendovima poput Belly i Band of Horses. Andy je takođe producirao legendarni "Marquee Moon" grupe Television, a zatim se u kasnijim godinama bavio hard rockom radeći sa Van Halen, Cinderellom, pa čak i sa Godsmack.

Glyn Johns on the “awkward position” during mastering with Jimmy Page.

Interesantan podatak je da Glyn i Andy nikada nisu zajedno radili na istom projektu. Jer uz svo znanje i veštinu, Glyn Johns je bio teški individualista - nadmen, narcisoidan i uobražen, samim tim i veoma težak za saradnju. Njegov brat Andy Johns je nažalost preminuo 2013. godine. Andy je bio fin i dobronameran momak i potpuna suprotnost bratu. Lako je bilo voleti ga, a radio na inženjeringu i miksovanju skoro svake od Zeppelinovih narednih ploča, kao što su - "Led Zeppelin I, II, III i IV", "Physical Graffiti" i "Houses of the Holy."

Glyn Johns je od 1966. godine počeo da radi u Olympic studiju u Londonu, koji je bio njegov omiljeni studio dugi niz godina, i postao je jedan od najtraženijih inženjera zvuka u Engleskoj. Njegova biografija je jedna od najslavnijih u istoriji rock muzike. Čovek je čak napisao svoju autubiografiju pod nazivom - "Sound Man: A Life Recording Hits with the Rolling Stones, the Who, Led Zeppelin, the Eagles, Eric Clapton, the Faces...". Ta knjiga je postala "bukvar" za mnoge producente, a ono glavno je da nam u ovoj knjizi objašnjava svoj čuveni "Glyn Johns Method." Ova autobiografija je riznica priča o inžinjeringu zvuka za profesionalce, početnike i rock fanove.

Glyn John’s Holy Bible - "Sound Man"

Glyn Johns memoir book, released on November 2015."A fantastic
romp through the pages of rock and roll history." - Sir Paul McCartney.

U ovoj knjizi su i Glynova pravila snimanja:
• Uvek odajte priznanje onome kome priznanje pripada.
• Odvojite malo vremena da razmislite pre svakog snimanja. Pazite s kim radite.
• Održavajte distancu sa muzičarima.
• Ne pravite pretpostavke.
• I nikad, baš nikad, ne shvatajte sebe previše ozbiljno.

Rolling Stone magazine: "Few figures in rock history have a more impressive than Glyn Johns..."Sound Man" is full of amazing anecdotes from his fifty-year career."

Johns počinje svoju knjigu objašnjavajući šta svaki producent treba da radi: "Uvek morate imati više opcija, jasno i čvrsto mišljenje i ego da ga izrazite ubedljivije od bilo koga drugog.“ Ali onda lukavo dodaje: "Svaki put kada započnem novi projekat, pitam se da li ću biti razotkriven.“

Glyn Johns Method - How Recording Huge Drums with 3 microphones for stereo mixes.

Glyn Johns developed a unique approach to the recording drums.This technique emphasizes capturing the overall sound of the kit, rather than close-miking individual drums.

Tokom svoje duge i plodonosne karijere, Glyn Johns je generalno preferirao snimanje uživo i naturalan pristup širokom opsegu zvuka u izuzetno velikom studiju. Dok je radio na albumu "Led Zeppelin I", razvio je svoju jedinstvenu metodu korišćenja tri mikrofona za snimanje bubnjeva za stereo mikseve. Ova tehnika je često nazivana "Metoda Glyna Johnsa.“ Koristio je kompaktne široke kardioidne mikrofone za ambijentalno ozvučivanje kompleta bubnjeva koji daju otvoren, jasan i naglašen zvuk instrumentu. Njegov način naglašava snimanje celokupnog zvuka kompleta, a ne snimanje pojedinačnih bubnjeva izbliza, što se najčešće radilo.

Glyn bi obično koristio tri mikrofona: jedan podignut nekoliko stopa iznad glave, radi prirodne perspektive; jedan blizu poda i treći blizu bas bubnja. Pošto ostali instrumenti (gitara, bas i klavijature) još uvek nisu snimljeni, ovo je bilo daleko od konačnog miksa, ali je želeo da stekne predstavu o tome kako bi ogoljeni ritam bubnjeva mogao da zvuči, a posle je "lepio" bas, pa gitaru, klavijature, vokal i sve je bilo varijabilno do završnog miksa, gde je na samo par kanala i podešavajućim lejerima, mogao u svakom trenutku da fejder svog miks pulta spusti na nulu. Ovaj prirodni, gotovo ritualni minimalizam je najbolje objasniti Giletovim stihom: "Kako bubanj kaže!"

Glyn Johns vs. Jimmy Page (Battle between two rivals)

Glyn Johns: "This Nice Guy Driving Me Crazy!"

Glyn Johns je izjavio da, kada je to moguće, više voli da snima instrumentalne numere sa muzičarima koji sviraju zajedno uživo u studiju kao kolektivna jedinica, koristeći ograničen broj mikrofona u prostoru pogodnom za sviranje višečlanog benda koji ima jedinstvene akustične karakteristike, i generalno više voli da snima osnovnu numeru iz samo jednog kontinuiranog snimaka celog nastupa, nego da montira različite delove u celinu. "Nikada nisam izgubio veru u vrednost interakcije muzičara jednih sa drugima dok sviraju. To može biti tako suptilno i nije ništa više od nesvesne emotivne reakcije na ono što drugi sviraju oko vas, pri čemu ono što vi doprinosite melodiji, ima isti efekat na njih. Kada svaki muzičar pojedinačno nasnimava svoj deo na postojeću numeru, to prestaje da bude dvosmerna interakcija, i gubi na validnosti," objasnio je on.

Glyn Johns: "Wrong again Jimmy, No, No, No, Don't Touch this Button"

Glyn Johns je bio tonski inženjer i producent na debitantskom albumu grupe Led Zeppelin, snimljenom u oktobru 1968. godine. Iako je Jimmy Page naveden kao producent, Johns je bio zvanični inženjer Olympica zadužen i za produkciju tokom snimanja albuma. Njih dvojica su se, kao dva tvrdoglava jarca sukobljavali tokom celog snimanja, a Johns je imao grandiozne vizije o svom doprinosu. Page je kasnije objasnio u časopisu "Guitar World" jedno od pitanja koje je najviše iznerviralo Jimmyja: "Glyn Johns je bio inženjer zvuka na prvom albumu i imao je malo problema sa skepticizmom. Pokušao je da se umeša u moje producentske zasluge, ali sam mu rekao: "Nikako. Ja sam okupio ovaj bend, doveo ih, i dizajnirao ceo proces snimanja, dobio sam željeni gitarski zvuk - dobro me slušaj, nemaš nikakve šanse da mi se mešaš u posao." Ali bio je to samo početak "rata".

Fashion Icon Glyn Johns was wearing absolutely flawless wardrobe, This outfit have made him an better than any other fashion favorite, without equal in a class of its own, all-time best, inimitable incomparable beyond compare.

Johns je u to vreme bio poznata zverka u glamuroznom svetu muzičkog biznisa,
a takođe i zgodna modna ikona britanskog undergrounda, u svojoj beloj krznenoj bundi koja je bila napadno "muppetovski" ekstravagantna. Ovenčan slavom, ovaj izvanredni tonski inženjer, bio je siguran da bolje od Jimmyja zna kako da radi u studiju, što je bila prava istina. A iza sebe je imao ogromno iskustvo. Kao specijalista za zvuk, odlična tehnička, komercijalna i logistička podrška, hteo je da pomogne mlađanom ambicioznom Pageu. Ali kada je pokušao da se umeša u ulogu Jimmyja kao producenta, ovaj je pobesneo. Još uvek postoji diskusija fanova, o obimu Johnsovog učešća u produkciji, ali na kraju Page je imao poslednju reč! To se odlično vidi i u filmu "Becoming Led Zeppelin."

Page wanted reverse echo in the song "You Shook Me.“
Glyn Johns told him it was impossible to do in this studio:
"Jimmy, it can't be done. It was quite insane."

Page je pokušao da doda obrnuti eho u pesmu "You Shook Me“, Johns mu je rekao da je to nemoguće izvesti u ovom studiju. Zavalio se u stolicu mix pulta i ponovio: "Jimmy, to se ne može uraditi“. Page to objašnjava u filmu: "Odbrusio sam: "Da, može. Već sam to uradio.“ Onda je počeo da se svađa, pa sam pokušao da ga smirim: "Vidi, ja sam producent. Reći ću ti šta da radiš, a ti samo uradi to.“ Tako je nevoljno uradio sve što sam mu rekao, i kada smo završili, počeo je da odbija da podigne fejder kako bih mogao da čujem rezultat. Na kraju sam morao da se proderem: "Podigni taj prokleti fejder!“ I gle čuda, efekat je funkcionisao savršeno.“

Uprkos sukobima između dvojice rivala, uspeli su da završe album za trideset šest sati studijskog vremena, što je zapanjujuće dostignuće, i iako je Page kontrolisao sve, Glynov doprinos ne treba zanemariti. Zahvaljujući njegovim naporima u borbi na smrt sa Jimmyjem, napravili su album koji je postao remek-delo i zvuči jednako sveže danas, kao što je to činio kada su radili na njemu, pre više od 40 godina.

Naredni album "Led Zeppelin II" je nastao tokom teškog perioda u karijeri grupe, a sniman je od januara do avgusta 1969. godine, tokom tri evropske i četiri američke turneje. Svaka pesma je zasebno snimljena, miksovana i producirana u različitim studijima u Velikoj Britaniji i Severnoj Americi. Andy Johns u Morgan studiju u Londonu bio je pri ruci da pomogne Pageu u produkciji ove ploče. Page se sećao legendarnog producenta Glyn Johnsa, Andyjevog brata i njihove svađe tokom rada na prvom albumu. Dok je sa Andyjem radio na "Bring It On Home,“ obradi pesme Willie Dixona koju je rekonstruisao, preuredio i preoblikovao Jimmy, a aranžman je imao brži centralni deo od sporije blues strukture originala kao i moćniji vokal, desilo se nešto neuobičajeno. Kao što sam već napisao, Glyn i Andy nikada nisu zajedno radili na istom projektu, ali ovaj put Glyn se šetkao po Morgan studiju. Page je za UK časopis "Louder" to opisao Peteru Makowskom svojim rečima: "Ispričaću ti jednu smešnu priču o toj pesmi. Andy Johns je uradio taj miks sa mnom sjajno i profesionalno, i nakon što smo ga završili, Glyn je neočekivano ušao u kontrolnu sobu. Bili smo jako uzbuđeni jer smo uspeli i rekli smo mu: "Moraš ovo da poslušaš." Glyn je strpljivo poslušao "Bring It On Home,“ i bio zgrožen našom blues obradom Willie Dixona. Samo mi je rekao: 'Naah, nikada nećeš moći da preurediš i izmeniš taj blues. Nikada ti neće uspeti," i ljutito izašao. Opet je pogrešio. Mora da je ključao od zavisti.“

Glyn Johns walked in a control room and just said: "Naah, you’ll never be able to cut it. It will never work."

Nije da Glyn nije imao poentu. Ideja da se nešto dobije sa toliko ambijentalne buke u pozadini, delovala je nemoguće u to vreme, ali u poređenju sa izvođačima poput Beatlesa i The Who, Pageov smisao za eksperimentisanje, značio je rad sa svim i svačim što je mogao da dohvati. Iskoristio je istu vrstu gospel-soul-groova koju je Bonzo svirao bezbroj puta i pridodao joj masivni ultra širokougaoni audio modul zvuka koji biste mogli očekivali samo od simfonije.

Nastavak sledi
aleksandar-kojic2025-07-18 19:23:12
aleksandar-kojic
Active member
09.07.2025. 00:59
04. DEO ♫ Bernard MacMahon - Becoming Led Zeppelin (2025) ♫

BONHAMOLOGY

The Genius of John Bonham

Bonzova sestra Deborah Bonham pomogla je Bernardu MacMahonu da u svom filmu prikaže ranije neviđen 16mm film sa venčanja Johna Bonhama, 19. februara 1966. godine. Veoma mlad i "nevin" Bonzo je imao samo 18 godina, a njegova izabranica Pat Phillips 23. Bili su to srećni dani, pre nego što je burni svet rock 'n' rolla uzeo svoj danak. Drago mi je što je u ovom dokumentarcu, uživo prikazan taj legendarni solo Johna Bonhama iz pesme "Pat's Delight" (Rana verzija "Moby Dicka"). Ova pesma je osmišljena kao Bonhamov "showcase". Prvobitna verzija je imala drugačiji aranžman i naziv "Pat's Delight" (bila je posvećena njegovoj supruzi Pat Phillips). Bonzova solo deonica iz te numere, veličanstveni je spomenik i monumentalni epitaf za preminulog bubnjara Led Zeppelina. U punoj snazi, kao okosnica benda i kovač zvuka kao Hefesov pandan u rimskoj mitologiji, Bonzo je u svojim rukama držao "Torov čekić" umesto palica i lupao po svojoj bateriji bez duple pedale, bez gomile bubnjeva i činela. Tokom snimanja i koncertnih izvođenja ove numere, koristio je samo jednostavni, dobri stari "old school" set i dva džinovska bonga koja je svirao golim rukama i svoj sirovi talenat. Toliko je bio brz, da ga čak ni kamera na bini nije mogla pratiti.

Očigledno je da su ta brzina i preciznost bile neverovatno impresivne, ali sam lično oduševljen dinamičnim kontrastom između delova pesme, što samo dokazuje kako je uspevao da kontroliše sve, iako je izgledao kao ludak zaposednut demonima. Jimi Hendrix je jednom prilikom rekao Bonzu: "Boy, you've got a right foot like a rabbit." Bonham je ujedinio sve stilove i stvorio sopstveni groove, moć i neopisivu fuziju na bubnjevima za svoj bend sa blues bazom. Bonham nikada, ni kada je svirao najpijaniji, nije ispadao iz ritma, on je bio "lepak" koji je Led Zeppeline držao zajedno. Nije slučajno Gile pevao: "Kako bubanj kaže", jer je dobro znao šta je inicijalna kapisla za dobru pesmu.

Neverovatni zvuci bubnjeva i hi-hat perkusija na kojima je svirao golim rukama u "Moby Dicku", učinio je pesmu toliko spektakularnom, da je bila neizostavan deo svakog koncerta Zeppelina.

Bonham's Wedding (Never before seen photo from private archive)

Pokušati izračunati uticaj Johna Bonhama na sviranje bubnjeva, znači pokušati nemoguće. Može se slobodno reći da za većinu fanova Zeppelina postoje dve različite ere u analima sviranja na bubnjevima, prva se sastoji od svega pre pojave Johna Bonhama, a druga počinje 12. januara 1969. godine kada je objavljen prvi album gupe "Led Zeppelin I." Vrlo malo bubnjara je ostavilo tako značajan trag kao onaj pokojnog Bonza. Gde bi danas bilo rock bubnjanje bez njegovih doprinosa? Da li su mu se više divili zbog neviđene kontrole njegove desne noge, njegovih blistavih udaraca ili masivnog zvuka koji je uspevao izvući iz svojih bubnjeva? Teško je to opisati rečima, jer on je svakako bio jedinstven u svakom pogledu.

John Bonham - Also known as "The Beast," Usually considered the greatest drummer of all time, in concert 1970.

Ali još važnija od revolucionarne genijalnosti njegovih taktički smišljenih udara, bila je njegova neobična sposobnost da učini da svaki zvučni obrazac bude tako dobar. Njegovo sviranje je uvek bilo ispunjeno ekonomičnošću pristupa svom instrumentu i invencije, a često je imalo mnogo "swing" zamaha i opuštenosti, uprkos agresivnoj prirodi njegovog stila. Bonzovo bubnjanje je uvek delovalo organski, kao da je bio u simbiozi sa svojim bubnjevima, kao da su oni bili deo njegovog tela.

John Paul Jones je u filmu izjavio: "Bio sam bukvalno zaljubljen u Johnovo desno stopalo, jako sam ga poštovao i pokušavao ga istaknuti i pomagati mu kada se kao poslednji član pridružio grupi. Pratio sam šta radi na prvim probama, dok polako ulazi u pesmu, a onda bi nešto bljesnulo, iskočilo iz njegovih bubnjeva i ritam bi odjednom oživeo. John Bonham je imao sposobnost brze domišljate lucidnosti pri iznalaženju rešenja u svakom trenutku i kreiranja nečeg što ranije nije postojalo, odnosno nečeg novog, originalnog, naturalnog i ritualnog." John Paul Jones je često dodavao kompleksne promene ritma što je za ritam sekciju bio pametan obrazac koji se više puta ponavljao, prelazeći između vremenskih signatura. Grupi je bilo teško da se nosi sa ovim preokretima u tempu, ali rešenje bubnjara Johna Bonhama je bilo da to odsvira kao da nije bilo preokreta. On je pravio namerne greške u ritmičkoj koordinaciji, kada gitare nisu sinhronizovane sa bubnjevima. Ali to je bio deo Bonzove genijalnosti, da ove "greške“ primeni kao demisije i odstupe od ritma, čime bi dao svoj karakteristični lični potpis svakoj pesmi Zeppelina. Na nastupima uživo, Bonham je koristo razne varijacije kako bi dao prostor Plantu da izvodi svoje a cappella vokalne interludije, a zatim da se instrumenti ujedinjeno vrate u pravo vreme i početno stanje.

Bonham drum solos with his bare hands. He started using this technique as well as developing a finger-control style.

Pesma "Moby Dick" sadržala je razne ritmičke modifikacije i odstupanja u okviru iste strukture tonskog sklopa, kao i promene ritma i slobodne improvizacije na bubljevima, udaraljkama uključujući konge ili timpane svirane Bonzovim golim rukama. Počeo je da koristi ovu tehniku, kao i da razvija stil kontrole prstima, još od 1968. godine. Impresivna je raskošnost njegovog "Moby Dicka", ove bubnjarske rapsodije za koju je jedan kritičar napisao da je to "Jedini zanimljiv solo koji se ikada mogao čuti van Zapadne Afrike.“ Taj njegov bubnjarski solo bio je dugo obavezan deo koncerata Led Zeppelina, često u trajanju više od 20 minuta totalnog ludila, i izazivao je dugačke ovacije koje su publiku dizale na noge. Tradicionalno, na početku ove rapsodije bi Robert Plant predstavljao članove benda rečima: "Let me introduce you to some good musicians..." Celom ovom pesmom dominirala je snažna i eksplozivna ritam sekcija Jones-Bonham, kao jedna od najjačih u celokupnoj istoriji rock muzike, sa nenadmašnim i razarajućim Bonzom, čovekom koji je prosto grmeo i gradio zvuk Zeppelina, kao ratnički tam-tam borbenih Siouxa. Vrhunski umetnik, čovek, muzičar i boem, Bonham je stvorio jedinstven zvuk, jedan od najoriginalnijih u istoriji sviranja bubnjeva, i obično je smatran najvećim bubnjarem svih vremena. Bio je poznat po svom urođenom instinktu i nepogrešivom osećaju za ritam, koji se ogledao u njegovoj ljubavi prema brzini i ekstremono snažnim udarima, poput "drvoseče," kako su ga u šali nazivali.

John Bonham's "Pat's Delight" in "Becoming Led Zeppelin", Live at The Royal Albert Hall, London (9. 1. 1970.)

Prva numera na prvoj ploči benda "Good Times Bad Times“ je upoznala svet sa Bonhamovim zvukom. Već u prvom minutu nakon spuštanja igle na gramofon, Bonham je počeo da stvara svoju mitologiju u istoriji rock muzike. Ova teška i zahtevna numera je bila kao dinamit, a Bonzo je bio taj koji je zapalio fitilj! On savršeno uvodi u ovu pesmu, tako što koristi par osmina nota na početku svakog takta, dok postepeno gradi uvod udvostručavajući brzinu u drugom taktu, dodavanjem još jedne deonice u trećem i četvrtom taktu, i na kraju svira eksplozivnu ekspresiju koja daje snagu pesmi. Ove transkripcije prikazuju jedan od Bonhamovih najpoznatijih trikova, koji se često nazivaju "Bonhamovim trojkama“. Ovo trojno umetanje par nota bas bubnja između svake dve note činela, tvorio je njegov atipični groove koji zvuči kao da postoji eho, zbog tih glasnih dvostrukih udara, što retko ko može da uradi. Neki bubnjari tog doba koristili su ovu ideju, posebno Don Brewer iz žestokog benda "Grand Funk Railroad." U filmu "Becoming Led Zeppelin," možemo videti Bonza kako izvodi pesmu "Moby Dick" na famoznom nastupu u Royal Albert Hallu, 1970. godine. Na ovom koncertu, taj instrumentalni dragulj trajao je 15 minuta, sa neverovatnim solom na bubnjevima, gde je veliki Bonzo zaista zablistao. Njegov "zamah" bio je uvek tako zadivljujući, bez obzira da li se radi o blues numerama, baladama ili teškom rocku. On se divio Joe Morellovim jazz prelazima u "Dave Brubeck Quartetu", a ogroman uticaj na njega imali su legendarni cool oldtajmer Gene Krupa i brzi revolveraš Buddy Rich. Bonzo je u svoj stil ugradio njihove oštre, čiste, jazz tehnike, ali je to učinio sa teškim, rock groovom. Kada solira, to ide pravo kroz vaše ćelije. To je nešto što možete osetiti u stomaku!!! Teško je to opisati. Više "osećate“ njegovo bubnjanje, nego što ga čujete!!! Bio je jedna od najvećih. Kada je Bonzo umro, Led Zeppelini su umrli s njim, jer bilo je nemoguće zameniti ga. Svi su to znali.

Led Zeppelin's last concert featuring John Bonham was on July 7, 1980, at the Eissporthalle in West Berlin, Germany. This show marked the end of their European tour and sadly, Bonham's final performance with the band.

Back To The Roots, and The Circle Closes where it All Begin...

Nakon sedmog Led Zeppelin studijskog albuma "Presence" (1976) , filma i osmog duplog koncertnog albuma "The Song Remains the Same" (1977) usledio je period dugog odmora, zatišja i neproverenih informacija vezanih za budućnost benda. Nakon svega, potpuno neočekivano, svetlost dana ugledao je deveti i poslednji album Zeppelina sa Bonzom - "In Through The Out Door." Godina je bila 1979, a naziv albuma simboličan - "Ulaz kroz izlazna vrata", pre svega zbog činjenice da se već dugo spekulisalo o raspadu benda. Udar silovitog punk-rocka na stare, jalove rock dinosauruse, bio je tih godina veoma žestok, čije nemilosrdnosti nisu bili pošteđeni ni Led Zeppelin. Priče o lovatorima koji žive na lovorikama od zaglupljene publike bile su brutalne i nimalo prijatne za članove grupe. Zeppelini su dali jedini mogući odgovor, pre svega muzikom kojom su plenili prethodnih desetak godina. Pesme su odražavale stari, dobri duh četiri vrhunska muzičara, okupljenih unutar benda, čudesne letelice koja je uvek dopirala do neslućenih visina i prevazilazila sopstvene mogućnosti. Teško je u svakom trenutku života biti na vrhunskom nivou i trajati, ali i svi mogući padovi su bili tu radi ravnoteže koja pruža uvid u lepotu i dostignuća vrhunskog sjaja. Bio je to poslednji zajednički let Zeppelina, koji su svojim radom i harizmom obeležili istoriju rock muzike. Poslednja pesma na poslednjem zajedničkom albumu - bolni blues "I’m Gonna Crawl" vratila je, kako to obično u životu i biva, celu priču na sam početak, korenima rhythma i bluesa iz koje je sve i počelo... Nosila je u sebi neku čudnu, pritajenu setu opraštanja koji se naslućivao, naglašavajući energiju i duh čoveka bez kojeg se dalje nije moglo... Dana 25. septembra 1980. godine, sve svetske novine su objavile da je pronađen mrtav John "Bonzo" Bonham, legendarni, neprevaziđeni bubnjar Led Zeppelina...

Jimi Hendrix je jednom prilikom vrlo ozbiljno rekao: "Ako Bonham ikada odluči da napusti Zeppeline, biće dobrodošao u mojoj grupi, makar bio prinuđen da sviram sa dva bubnjara." Ovakvom konstatacijom i komplimentom, mogao bih i da završim ovaj deo teksta o Bonzu, što bi bilo više nego dovoljno, s obzirom na činjenicu ko je i šta rekao za pokojnog Bonhama, jer Hendrix je svakako imao sluha i bio nošen istim duhom oslobađanja muzikom i očaran ritmom divljine.

Led Zeppelin I - “The Only Way To Fly”

The original iconic artwork, used on the cover of the album "Led Zeppelin I", presents the moment the Hindenburg hit the mast at the Naval Air Station Lakehurst, and an explosion took place. Designed by George Hardie, 1969.

Jedan od razloga zbog kojih su Led Zeppelin postali toliko uspešni za samo dve godine postojanja, bila je radoznalost, stilski eklektičan pristup muzici, dugogodišnje studijsko iskustvo i spremnost članova benda da istraže nova muzička područja. Iako su sigurno mnogo dugovali blues legendama prošlosti i pionirima rock 'n' rolla iz svog detinjstva, njihova inovativnost i želja da urade nešto osvežavajuće i neviđeno, otvorili su im mnoga vrata. Bend je želeo da proširi područje rock muzike i u tome je uspeo. Tokom 12 godina duge karijere, bili su hard i heavy pioniri, a u folk su uveli glam, ostavivši iza sebe impresivno nasleđe. Bend je inspiraciju nalazio svuda, od raznorodnih mitologija do ličnih iskustava i različitih korena i uticaja na svakog člana posebno. Fascinantno je bilo, u ovom filmu videti kako su uspeli stvoriti svoj lični muzički kolaž ruralnih, urbanih i egzotičnih kontrasta, što ih je učinio kultim za sva vremena. Pored njihove kolektivne veštine, ova snalažljivost se pokazala kao pouzdan alat i postavila je standard za mnoge druge bendove, naročito one u nastanku. Čak i naslovni omot ove ploče, koji je dizajnirao engleski grafički dizajner George Hardie je prilično dobro uspeo simbolično da obuhvati muziku ove grupe u tri reči: snaga, udar i eksplozija. George Hardie je u to vreme bio veoma poznat ilustrator omota ploča u krugovima cenjenih rock muzičara, a angažovao ga je Jimmy Page. Dovoljno je napomenuti da je ovaj ilustrator nešto kasnije radio omote za dve ključne ploče Pink Floyda - "The Dark Side of the Moon" (1973) i "Wish You Were Here" (1975), kao i za legendarni "The Lamb Lies Down On Broadway", progresivne grupe Genesis (1974).

Zaista shvatite moć i slavu onoga što je Led Zeppelin bio kada vidite te arhivske snimke uživo i to po prvi put u MacMahonovom dokumentarcu. Posebno cenim John Paul Jonesa kao basistu, a njegovu saradnju sa mojom omiljenom vešticom Diamandom Galás, još više. Mislim, već sam znao da je Jimmy Page jedan od najvećih gitarista ikad i da je John Bonham bio "force of nature" na bubnjevima, a Plantov "banši" jauk je već odavno stvar legende.

Slušanje "Led Zeppelin I“ i "Led Zeppelin II“, posle gledanja filma "Becoming Led Zeppelin“ čini se mnogo dublje i jasnije. Mnogo toga nisu rekli, ali svi ti iseckani i lepljeni, nikad viđeni snimci sa ranih koncerata, nekako daju novu dimenziju zvuku koji tutnji iz zvučnika. Ova dva albuma su, zaista, definisala zvuk "zlatnih godina“ rock muzike. Tresu, lupaju, udaraju, vrište, plaču, i posle svih ovih godina slušanja, doživljavam ih da to rade sa istom snagom i samouverenošću. Njihove pesme nisu izgubile svežinu vrele mlade krvi i zanosa iz sredine 60-ih, ne, samo su dobile patinu mudrosti, jer sam i ja ostario zajedno s njima.

Led Zeppelin - “The Only Way To Fly” glasio je reklamni slogan koji je pratio prvi album ove grupe. Izdat u januaru 1969, bio je praćen drugim albumom objavljenim samo 9 meseci kasnije - debi je završio na 6. mestu engleske i 10. mestu Billboardove liste albuma u americi, a njegov naslednik, "Led Zeppelin II" je dospeo na same vrhove top lista i "srušio" The Beatles - "Abbey Road." Time je postavljen temelj, ne samo jednoj od najfascinantnijih karijera u istoriji rock muzike, nego je izvršio ogroman kulturološki skok o kome se i dan danas priča.

Public Enemies Number 1

Eva Von Zeppelin criticized the group for sounding like "shrieking monkeys." Led Zeppelin Became "The Nobs" for only One Denmark Show.

Pomenuta Hardieva grafika na prednjem omotu albuma "Led Zeppelin I" zasnovana je na crno-beloj fotografiji pada nemačkog cepelina u plamenu, koju je snimio Sam Shere davne 1937. godine. George Hardie je preko originalne fotografije crtao rapidografom i tehnikom mecotinte, te primenio grafički postupak duboke štampe. Prvo vinilno izdanje u Velikoj Britaniji objavljeno je u martu 1969. godine i sadržalo je ime benda i logo Atlantica u tirkiznoj boji. Kada je kasnije te godine grafika prebačena na narandžasti print, tirkizno štampani omot postao je raritetni kolekcionarski primerak, poznat po tome što se prodavao za hiljade funti! Ova slika na omotu albuma izazvala je mnoge kontroverze, jer je predstavljala cepelin "Hindenburg“ kako se obrušava u plamenu. Nesreća se dogodila 6. maja 1937, kada se nemački cepelin "Hindenburg" zapalio tokom pokušaja da pristane na svoj privezni jarbol u mornaričkoj bazi Lakehurst. Na cepelinu je bilo 97 osoba, a poginulo je 36 putnika i 22 člana posade. Ideju za ovako morbidni omot, Hardieu je dao, pogađate, Jimmy Page.

U oktobru 1969, Zeppelini su gostovali u Danskoj gdje su za potrebe njihove nacionalne TV kuće snimali jedan svoj nastup. Tada ih je uočila grofica Frau Eva von Zeppelin, rođaka grofa Ferdinanda von Zeppelina, i nezadovoljna što profitiraju na račun njenog prezimena, žestoko se naljutila. Kako bi se umilili aristokratkinji, lepo i tradicionalno vaspitani britanski dečaci Led Zeppelin su je pozvali na šoljicu čaja i malo prijatnog razgovora, a onda se dogodio jedan od onih gafova: “Pozvali smo je u backstage da se bolje upoznamo, da vidi da smo sasvim pristojni momci. Uspeli smo je nagovoriti i došla je, no kada je odlazila iz studija poklonili smo joj jedan primerak našeg prvenca s "Hindenburgom" u plamenu. Jednostavno je ‘pukla’, počastila nas izrazom "kreštavi majmuni", bacila ploču u kantu za smeće, a ja sam pobjegao glavom bez obzira”, prisetio se Robert Plant. Nastup u Copenhagenu i dalje ih je čekao, a u zraku je visila tužba, pa je bend improvizirao i za jedno veče postao "The Nobs". Nije to prvi put da su menjali ime: za vreme japanske turneje na prodajne majice su otisnuli logo "Red Zepperin" zezajući se na račun izgovora glasa ‘L’ svojih domaćina.

Led Zeppelin in Denmark as “The Nobs,” waiting for Eva von Zeppelin, to join them for a cup of tea.

Iako je ugovor za izdavanje prvog albuma potpisan s Atlantic Records krajem 1968. godine, tek nakon što je bend krenuo na svoju prvu američku turneju i na njoj proveo skoro mesec dana, biva izdat, i to samo u Americi. Recenzije su bile katastrofalne, album je pokopan na svim mogućim nivoima i u svim mogućim medijima. Dakako, kampanji pljuvanja pridružio se i američki "Rolling Stone" magazin, koji je kroz pero svog kritičara za album napisao toliko gadnu kritiku, da ni jedna medijska kuća u UK, zbog straha od sudskog progona nije htela da ga objavi. (I to se jedva pominje u filmu).

Pored relativnog uspjeha na prvim koncertima, jer publika je počela uviđati da u novinama čitaju jedno, a na koncertima čuju drugo, status grupe se nije mnogo promenio. U Velikoj Britaniji niko nije bio zainteresiran za njihove rane koncerte, pa su bili potpuni neznanci, autsajderi i gubitnici u svojoj domovini, što je zaista bilo tužno. Delovali su kao razočarani luzeri u koje niko nije verovao i niko u UK im nije dao šansu da snime svoj prvi album. Ipak, tokom turneje, već krajem 1968. godine, Amerika ih je počela polako prihvatati, a vratili su se nakon nepune dve godine (posle četiri američke turneje) kao najveći rock 'n' roll bend na svetu. Bilo je jadno gledati četiri klinca zajedno s Peterom Grantom kako stoje na aerodromu i čekaju da poleti avion preko Atlantika u Ameriku. Nije bilo nikoga na terminalu: ni medija, ni novinara, ni obožavaoca koje nisu imali, pa čak ni rodbine.

Otišli su kao totalni marginalci, anonimusi kojima niko nije pružio šansu da pokažu svoj osebujni neuobičajeni talenat i pusti ih da rade ono što najbolje znaju - da sviraju! Samo je Grant verovao u njih. Niko drugi ih nije hteo. Čekali su pravi momenat, grunuli iz sve snage i zauvek pretumbali kompletnu muzičku scenu kasnih 60-tih, a da to nisu hteli. Njihovo najveće oružje su bile svirke uživo, a činjenica da su postali toliko uspešni i popularni, bila je nešto što se desilo van njihove kontrole. "Jednostavno se desilo!" kaže Plant u filmu.

By late December of 1968, the group were heading out on their first tour of North America. Photo by Peter Grant, because no one else was at the airport.

The Inception of The Epic "Led Zeppelin I"

Svojim su jedinstvenim zvukom i distorziranom interpretacijom zaboravljenih blues standarda, zadobili su svetsku muzičku populaciju. A počeci su bili sve samo ne laki …Tokom turneje po Skandinaviji (pod imenom The New Yardbirds) rodila se magija na pozornici te su po povratku u Englesku odlučili nastaviti zajedno jer su već bili kreativno definisani. Samo im je trebalo novo ime. Prvi koncerti bivaju dočekan na nož, ali ova grupa se nikad ne predaje. Samo poreklo imena ukazuje s kojim su podsmehom dočekani u svojoj domovini, kako u medijima tako i među kolegama. Keith Moon i John Entwistle iz grupe The Who su se našalili - "Verovatno će pasti kao Lead (olovni) Zeppelin!" Mladi Page, iz inata, modifikuje reč "Lead“ u "Led" izbacivši slovo "a“, da bi izgovaranje te reči asociralo na liderstvo, kao "lid“ (vodeći), a ne "lead" (olovni), i tako je ime je ukovano!

Dok su snimali taj famozni "Led Zeppelin I", nije bilo novca izdavačke kuće koja bi finansirala prekomerno studijsko vreme. Page i Grant su iz svoga džepa platili sesije, iako su ukupni troškovi zakupa studija bili ogromni. Samo je Peter Grant prepoznao genijalnu viziju ovog benda i verovao u njih. Samo on je bio dovoljno uporan i hrabar da objavi ovu ploču. Uz sve neprilike, Peter Grant je obezbedio vrtoglavi finansijski ugovor od 143.000 dolara unapred za svoje momke, sa najznačajnijim čovekom u modernoj industriji snimanja zvuka - Ahmetom Ertegunom za Atlantic Records, i snimanje debi albuma za koji će se kasnije ispostaviti da je jedan od najvećih debi albuma svih vremena.

Led Zeppelin I - first UK pressing, released on 31. March 1969. on vinyl with turquoise and orange lettering on the sleeve.

Nastavak sutra!
aleksandar-kojic
Active member
05.07.2025. 18:15
03. DEO ♫ Bernard MacMahon - Becoming Led Zeppelin (2025) ♫

Sons of Howlin' Wolf

Page Bowing on "Tous En Scene," Paris TV in 1969.

Dok sam gledao ove restaurirane nikad viđene snimke sa ranih turneja i fotografije koje "nisu postojale" do sad, stekao sam neki teško objašnjiv osećaj opijajuće atmosfere koja je davno navela kultnog pisca Williama Burroughsa da uporedi nastup Led Zeppelina u SAD, sa: "Ritualnom trans muzikom iz Maroka, koja je magičnog porekla i svrhe, to jest, bavi se evokacijom i kontrolom duhovnih sila.“ Znao je ovaj predvodnik beat generacije, derpe, kralj morfijuma i društveni kritičar sa Harvarda, mnogo o rock 'n' rollu i šta ovi lepuškasti momci nose u sebi, a njegove reči su oduvek imale težinu.

MacMahonov film strogo se drži hronologije, što znači - od njihovog formiranja u leto 1968, do vrtoglavog uspeha koji je kulminirao u zimu 1970, trijumfalnim koncertom u "Royal Albert Hallu" u Londonu. I to je to, nema više. Taj rediteljski "Cut" je toliko precizan da zbunjuje površne gledaoce, a znalci razumeju taj radikalni limit. Ova faktografska preciznost je dobrodošla obzirom da se ovaj period dogodio pre 50-60 godina i drugačijeg shvatanje sveta i njegovih kulturološki odnosa u umetnosti, posebno u muzici, nužna je zbog jasnijeg razumevanja uzročno-posledičnih veza, koje se moraju objasniti gledaocima, a to je MacMahon mudro uradio kroz mnogo flešbekova. Upravo ovo retrogradno shvatanje okvira tadašnje britanske underground scene, kao i pozicija velikih bendova na top listama i formiranja mnogih post-flower power subkulturnih žanrova, kao i odumiranja prog-rock dinosaurusa, pomaže gledaocima da imaju širi uvid u okruženje u kom se razvijao jedan mali bend koji je nadmašio sve ostale i razbio sve poznate okvire rock muzike, nametnuvši svoj unikatni zvuk kao referentnu tačku i postavio respektabilno visoke standarde za sve aktere tadašnjeg vremena, koji su za mnoge bili nedostižni. Godine 1968, The Beatles i The Rolling Stones su još uvek dominirali top-listama sa obe strane Atlantika, ali se polako probijao i "teški“ rock 'n' roll kojeg su svirale grupe The Who, The Jimi Hendrix Experience i Cream. Te godine, na muzičku scenu stupaju Led Zeppelin, do tada nebitna engleska grupa koja se hrabro predstavila svežim, ali prepoznatljivim "teškim“ zvukom, čime je preuzela ključnu ulogu u stvaranju tada nedefinisanog novog muzičkog žanra, kasnije krštenog kao hard rock, pa i heavy metal, nešto kasnije.

Gitarista i vizionar Jimmy Page, osnivač grupe, jedna je od najmisterioznijih pojava u istoriji rock muzike. Svojim inovativnim pristupom rocku, te izvanrednim sviračkim umećem, stekao je reputaciju jednog od najpoštovanijih gitarista svih vremena. Page je u jednom intervjuu izjavio: "Često sam razmišljao o tome da bi mi trebalo da budemo sinovi Howlin' Wolfa, na isti način na koji su The Rolling Stones pokušavali da budu sinovi Chucka Berryja. Primenom rediteljskog kinematografskog "trika" kojim su tvorci ovog filma, namerno i bez znanja članova grupe, pustili na monitorima ispred njih, nikad viđene snimke tokom snimanja u realnom vremenu, da bi dobili njihove stvarne reakcije, odvaja ovaj dokument od svih ostalih biografskih ostvarenja. Zato je rezultat ovog "docu-concert" filma pravo visceralno muzičko iskustvo praćeno intimnim, ekskluzivnim komentarima ovog ćutljivog, do sad "neotkrivenog" benda. Ono što me oduševilo je da film "Becoming Led Zeppelin" dokumentuje njihove muzičke heroje u posleratnoj Britaniji, muzičku scenu 60-ih, uključujući - Lonnie Donegana, Johnny Kidda and the Pirates, Sonny Boy Williamsona II, James Browna, Little Richarda, Johnny Burnette Triy, Donovana i Terry Reida.

Led Zeppelin - Live In Europe, 1969. (Sweden, Denmark, France...)

MacMahon: “No one knows who they are, personally.”

"Becoming Led Zeppelin" nije samo dokumentarac; to je omaž muzici koja i danas nastavlja da inspiriše generacije obožavalaca. Otvarajući svoju prošlost i deleći svoju neispričanu priču na ležeran, opušten način i uz sve to se osećaju prijatno, preživeli članovi Led Zeppelina dali su fanovima vrhunski poklon - uvid u srce benda koji je zauvek promenio rock muziku. Dok je ovo saga o nastanku grupe koju pripovedaju direktno u kameru Jimmy Page, Robert Plant i John Paul Jones (mada svako posebno, nema zajedničkih scena), čak i odavno pokojni John Bonham - preko arhivskih snimaka. Saznajemo mnogo o porodičnom backgraundu svakog od Zeppelina, njihovim muzičkim počecima, prvim koracima u profesionalnoj karijeri i naravno, o grupi The Yardbirds iz koje su Zeppelini i nastali. Akcenat i težište filma je ovde na samootkrivanju mladih talentovanih muzičara i ekstazi zajedničkog sviranja, istraživanja studijskog zvuka i uživanja u snimanja svoje čudne muzike. Zapravo, to je jedna ozbiljna dubinska Introspektivna ekspertiza o svemu onome - ko su, i šta su bili, mnogo pre epohalne numere "Stairway to Heaven," a toga su potpuno svesni. Samim tim. svi članovi Led Zeppelina u ovom dokumentarcu, jasno žele naglasiti kako nije sve nastalo preko noći. Morali su preći trnoviti muzički put u kojem nije bilo mesta za promašaje, (iako su takvi narativi ‘čuda’ uvek najprimamljiviji publici). Film nam otkriva individualna putovanja, svakog od četiri člana ovog benda, dok se kreću kroz muzičku scenu kasnih 60-ih, svirajući u malim klubovima širom Britanije i izvodeći neke od najvećih obrada hitova tog doba, sve do njihovog susreta u leto 1968. godine, na prvoj probi koja je zauvek promenila njihove živote. Prvi nastup Led Zeppelina pod imenom New Yardbirds bio je u Teen klubu, Gladsaxe, Danska, 7. septembra 1968. godine. A pod imenom Led Zeppelin, prvi put su nastupili 25. oktobra 1968. godine na Univerzitetu Surrey u Engleskoj. Njihova četiri muzička puta se spajaju u jedno dok kreću da osvoje Ameriku na rolerkosteru koji je kulminirao krajem 1969. godine kada Led Zeppelin zasluženo postaju bend broj 1 na svetu. Mudro nam kaže natpis na Grunfovoj majici: "Tko leti, vrijedi."

Robert Plant and Jimmy Page perform as "The New Yardbirds" in Copenhagen on September 1968.

Documentary that looks and feels like a Musical, inspired by "Singin’ In The Rain."

Film takođe radi ono što nijedna pisana biografija ne bi mogla: smešta nas bukvalno u sobu sa Led Zeppelinima, opipljivo obeležavajući njihovu evoluciju kroz nekoliko nastupa uživo. Gledamo kako se bend u realnom vremenu razvija od čupavih noisemakera (prvih nekoliko koncerata prikazuje publiku okamenjenih lica), u neverovatno samouverenu glamuroznu koncertnu atrakciju, gde glasnoća nije bila poenta, što očekivano mnogi prisutni nisu razumeli. Neki od ovih koncerata, poput ranog nastupa u Danskoj iz 1969. godine, pa sve do koncerta u Royal Albert Hallu, 1970. godine, već neko vreme su na YouTube, ali su daleko ubedljiviji na IMAX-u. MacMahon je nakon Imaxove premijere komentarisao svoj rad: "Sa filmom "Becoming Led Zeppelin", moj cilj je bio da napravim dokumentarac koji izgleda i deluje kao mjuzikl. Želeo sam da isprepletem četiri različite priče članova benda pre i posle formiranja grupe, pri čemu su veliki delovi njihove priče unapređeni samo muzikom i slikama, i da kontekstualizujem muziku sa lokacijama gde je nastala i svetskim događajima koji su je inspirisali. Koristio sam samo originalne printove i negative, sa preko 70.000 kadrova snimaka ručno restauriranih i osmislio fantastične sekvence, inspirisane Stanley Donenovim mjuziklom iz 1952, "Singin’ In The Rain“, kombinujući neviđene snimke nastupa sa retro montažama plakata, ulaznica za svirke i flajera sa koncerata, kako bih gledaocima preneo vizuelni osećaj njihove rane karijere, a imax se pobrinuo za zaglušujuću gromoglasnu buku koja je izbijala iz njihovih ogromnih zvučnika." Svečana projekcija ovog dokumentarnog filma o grupi Led Zeppelin održana je 7. februara ove godine u IMAX sali bioskopa Cineplex u Beogradu. U cilju prilagođavanja savremenoj tehnici koju pordržava IMAX - platno veličine 336 m2 - što znači da je duplo veće od teniskog terena, 4K laserskog projektora i zvučnog sistema od 12 kanala, sav materijal morao je biti izglancan kao da je sada izašao iz laboratorije. Projekcija filma "Becoming Led Zeppelin" održala se istog dana, 7. februara 2025. godine, u preko dve stotine IMAX sala širom sveta, a reditelj ističe da je snaga ovakvog bioskopskog iskustva upravo u tome što ova vrsta tehnologije pruža doživljaj autentičnog zvuka i slike, navodeći da se publika u bioskopu, udobno zavaljena u svoja sedišta, oseća kao da je na istom mestu gde bend svira neki od svojih koncerata.

"Becoming Led Zeppelin" in Belgrade , 7. februar 2025.

Treća stvar koja me totalno razbila u paramparčad su žive izvedbe nekoliko pesama prikazanih skoro pa kompletno, uz male upadice i komentare. Posebno se ističu "Dazed and Confused" i "Whole Lotta Love", a tu je i legendarni bubnjarski solo genijalnog Johna Bonhama iz pesme "Pat's Delight" (Rane verzije "Moby Dicka"). ❤ Mislim da je dokumentarac jednostavno odlično urađen. Atmosfera u bioskopu je bila toliko naelektrisana, a muzika toliko glasna da sam se osećao kao da sam u veš mašini. Pesma ostaje ista, ali vreme menja sve...Sedeo sam na ivici sedišta tokom cele projekcije, a moja kćerka pored mene. Tek kad sam ustao, shvatio sam da sam totalno ukočen, jer se cela dva sata nisam pomerio. Publiku su sačinjavali uglavnom ljudi stariji od mene, ljudi koji su možda zaista mogli davno da gledaju Zeppeline uživo po Evropi u tim burnim ranim danima kada sam ja imao tri godine. Pored detaljnih intervjua, postoji tona arhivskih snimaka benda koji svira uživo. Video sam nešto od toga, jer imam par DVD-a, ali bilo je mnogo snimaka koje ni ova tri "admirala" ni ja, nikada nismo videli.

British Supershow in London (The Last Great Jam of the 60's!)

Poster for Supershow, music documentary film directed by John Crome (18. 3. 1969).

British Supershow (kasnije sa podnaslovom "The Last Great Jam of the 60's!") je muzički dokumentarni film iz 1969. godine, koji je režirao John Crome, a uključivao je velike rock grupe, jazz muzičare i blues legende tog vremena. Snimanje je odvijalo tokom dva dana u martu 1969, u napuštenoj fabrici u Stainesu, u Engleskoj. Među muzičarima koji su nastupili 25. marta bili su Led Zeppelin, Buddy Guy, Jack Bruce, Buddy Miles, Dick Heckstall-Smith i Chris Mercer.. Među onima koji su snimljeni 26. marta bili su Eric Clapton, Jon Hiseman's Colosseum, Buddy Guy, Rahsaan Roland Kirk i Stephen Stills. Ovaj projekat takođe označava jedno od retkih filmskih pojavljivanja Glenn Rossa Campbella i njegove grupe The Misunderstood. Navodno je i Jimi Hendrix trebalo da se pojavi, ali je propustio avion iz New Yorka (pogađate zašto). Ovaj žestoki jamming session, premijerno je prikazan u Lyceum teatru u Londonu 1969. godine. Na plakatu nema imena Led Zeppelin. Kažu da njihov menadžment nije dao dozvolu za njihovo uključivanje, već je umesto toga kupio prava i objavio njihov nastup na DVD-u Led Zeppelina, tek 2003. godine.

Dazed and Confused
("Lots of people talkin', few of them know.")

Led Zeppelin - Dazed and Confused -
Live at British Supershow (18. 3. 1969)

Po meni, vrhunac ovog filma, je najbolje izvođenje pesme "Dazed and Confused" snimljene 16mm kamerom u Londonu tokom "Live British Supershowa" 1969. godine, a sada digitalizovano pročišćena do perfekcije. U filmu je veličanstveno prikazana u trajanju od 7:35 minuta. Najduža verzija ove pesme ikada izvedena, trajala je čak neverovatnih 44 minuta, uživo u "LA Forumu", 27. marta 1975. godine. "Dazed and Confused“ je pesma koju je napisao američki kantautor Jake Holmes 1967. godine. Izvedena je u folk - rock maniru, a snimio je za svoj epohalni debitantski album, čiji naslov sve govori "The Above Ground Sound of Jake Holmes". Iako su neki zaključili da je reč o "bad acid tripu", Holmes je objasnio kako se tekst odnosi na neodlučnu devojku koja želi da prekine vezu. Nakon što je čula Holmesa kako izvodi pesmu u avgustu 1967. godine, engleska rock grupa The Yardbirds preradila je novim aranžmanom. Ubrzo je postala centralni deo njihovih turneja, a uključena je na živi album "Yardbirds '68“, koji je producirao, niko drugi do Jimmy Page. Čudno je kako je Page bio toliko protiv objavljivanja ove numere, ali svakako mi je drago što je konačno to uradio, jer The Yardbirds su zvučali sjajno na ovom koncertu.

Yardbirds '68 - Jim McCarty, Jimmy Page, Keith Reif and Chris Dreja

Godine 1968, "Dazed and Confused“, sa novim tekstom i vokalnom linijom, snimili su Zeppelini i objavili je na svom debitantskom albumu. Postala je jedna od najbitnijih pesama na koncertima grupe tokom većeg dela karijere. Holmes je pokušao da kontaktira Pagea 1980. godine, u vezi sa autorskim pravima, ali nije dobio odgovor. Tek 2010. godine, Jake Holmes je podneo tužbu i stvar je rešena van suda, a naziv autorstva na naknadnim izdanjima debija Led Zeppelina je promenjen na "Jimmy Page, inspired by Jake Holmes". Sve o beskrupuloznim krađama i plagijatima Jimmy Pagea, koji je nadmašio i Bregu, možete pročitati u poslednjem delu ovog mog teksta.

Jake Holmes debut LP "The Above Ground Sound of Jake Holmes", 1967, covered by Led Zeppelin 1968.

Mladi Led Zeppelini izveli su izuzetno moćnu verziju pesme "Dazed and Confused" na svoj, do tada neviđen način. Njihova hemija i tajming su se astralno poklopili i bilo je jasno da su ovi teško-lagani momci spremni da osvoje planetu. "Dazed And Confused“ je bila jedna od prvih pesama koju je bend snimio i objavljena je kao singl u SAD u januaru 1969. (oko 2 meseca pre nego što je to ekranizovano u Supershowu ) i dve nedelje pre nego što je njihov prvi album objavljen.

Jimmy se nedavno osvrnuo na ovaj nastup: "Izveli smo Dazed and Confused sa, činilo se, prilično iskusnim produkcijskim timom, jer su uglovi kamere delovali zanimljivo u to vreme. Takođe su koristili malo suvog leda, kako bi se pod na bini prekrio slojevima guste magle, što se perfektno uklopilo u mračnu atmosferu izvedbe, i dalo joj potpuno drugačiji treperavo vibrantan osećaj, te podvuklo penetrativnu dimenziju senzualnosti u ovoj pesmi." Zanimljiva mi je bila taktika. Staviti Pageovu gitaru u prvi plan naspram ostalih. To je dovelo do situacije da Zeppelinova verzija ove Jake Holmesove numere jednostavno eksplodira u sredini i zaista nas tera da shvatimo koliko su strpljivi, disciplinovani i potpuno predani muzici koju stvaraju sva četvorica - Plant, Page, Bonham i Jones. Mislim da je upravo ta liturgijska, gotovo monaška pravovernost, duboka posvećenost i principijelnost doprinela njihovom uspehu.

All just sounds perfect. This restored performance in
"Becoming Led Zeppelin" is for all time...

Kada slušam "Dazed and Confused", sa ove vremenske distance, dolazim do zaključka da su Zeppelini bili grupa koja je u potpunosti posvećena muziciranju, sve ostalo im je bilo manje bitno. Jimmy Page, kao neprikosnoveni vođa grupe, razmišljao je samo o muzici. U jednom delu intervjua u filmu govori o tome kako svaki od članova benda, koji su svi do jednog vrsni muzičari, mora jasno i zasebno da se čuje na snimku, i da svako ima svoju poziciju u zvučnom prostoru, nepokriven od strane drugih, uz veliko poštovanje. Page dodaje: "Kad govorimo o žanrovima, mi smo samo svirali ono što smo voleli.. mislim da je svaki član benda imao potpuno različite uticaje i korene, svi smo slušali drugačiju muziku i uvek sam govorio da je neuhvatljivo spiritualno područje u sredini između nas, upravo taj naš muzički žanr...stil, žanr ili "osnovnai muzički jezik" je...umm konvencionalna kategorija koja neke delove muzike identifikuje kao pripadajuće zajedničkoj tradiciji ili skupu konvencija. Muzika se može podeliti u različite žanrove na mnogo različitih načina, ali umetnička priroda muzike znači da su te klasifikacije često subjektivne i kontroverzne, jer ono što smo mi raditi ne može se ukalupiti. Čak ni meni još uvek nije jasno - šta smo mi to ustvari stvarali na probama komponovanja, i odakle nam je to dolazilo?"

Jimmy Page's secret weapon.

Kakva hemija, snaga i lepota! Dok sam bez daha gledao ovu izvedbu u bioskopu srce mi je obuzela ljubav, dušu mir, a kožu žmarci. Na samom početku, dok smireni Jonesov bas uvodi u pesmu, svi članovi benda su zgrčeni i neverovatno koncetrisani, a Plant pogrbljen, kao da u nekom ratnom rovu očekuju napad neprijatelja. I stvarno su usredsređeni i fokusirani, kao da im bukvalno život zavisi od toga. Kao da su van svojih tela, a samo duša je prisutna. Ovo uzvišeno, meditativno i delirično ekstatično stanje čekanja, najbliže je početku neke vanzemaljske pokajničke vaseljenske službe u nekoj bogomolji. Tih prvih par minuta su mi delovali kao da doživljavam neko onostrano transcendentalno iskustvo koje se polako uspinje ka beskraju. Jimmy Page svira svoju "magičnu gitaru" - oslikani Dragon Telecaster i koristi wah wah pedale, a bend kao da zanemaruje sam sebe i gubi se u hipnotičkoj repetativnosti, što mu ostavlja zvučni prostor da kontroliše distorziju i produženi eho, tako da svim ovim efektima utkanim u tužne i gotovo beskrajno produžene note, priziva duhove mrtvih bluzera sa delte mississippija. Nakon dve minute pesme, počinje jedan od najznačajnijih gitarskih rock soloa. Ali čisti magični "chasing the dragon" momenat je kada Page uzima gudalo za vilončelo i koristi prazan prostor otvorenog srednjeg dela pesme, koji mu omogućava dugačku improvizaciju, kako bi izvukao maksimalnu moguću količinu spaced-out emocija iz distorzirane gudačke gitare. Dok to radi deluje kao da ima implozivni epileptični napad i šeta po tankoj ivici kakofonije, dok se viore pokidane strune, ali sve se vraća u harmonični sklad u deliću sekunde. Kako sam kaže: "Bili smo toliko povezani da smo se mogli kretati u bilo kojem smeru, a svi prate gitaru koja vodi i nevoljno moraju suzdržati svoju strast u ime pesme. Moj nivo improvizacije diže intenzitet koji se povećava tokom svirke kao pozitivno zlo, a tek kada dođe gudalo - to je haos. Svi članovi benda su svedoci ovog košmara. Znao sam šta imamo, svaki od nas, i samo sam stvarno hteo da "razbijemo" s tim." Žurnalist Phil Alexander je jednom prilikom izjavio za ovu izvedbu: "Nikada nisam čuo bolju komunikacijsku simbiozu između pevača i gitariste, gde posle svakog otpevanog stiha, Page doslovno razgovara sa Plantom svojom gitarom!“

Legendary Jimmy Page's Fender "Dragon Telecaster", hand drawn psychedelic guitar multi-coloured with bright vibrant colours of Japanese dragon design on the front face. Page using this guitar with a violin bow on "Dazed and Confused."

Malo je gitara toliko važnih za istoriju rocka kao što je "Dragon Telecaster" koji je Jimmy Page koristio za stvaranje nekih kultnih rifova za mnoge pesme Led Zeppelina. Prvobitno dobijena gitara kao neukrašen poklon od Jeff Becka, svog saborca iz Yardbirdsa, bila je '59 Fender Telecaster. Page je u februaru 1967. godine, verovatno inspirisan Syd Barrettom iz Pink Floyda i njegovom "mirrored" gitarom, dodao osam okruglih ogledala na telo gitare, kako bi dobio efekat svetlosnih odsjaja direktno u publiku dok se kreće binom. Do sredine 1967. godine odlučio je da ukloni ogledala, rastavi instrument do golog drveta i, oslanjajući se na svoje veštine iz umetničke škole, sam ga prefarba.

Page je obojio svoj ogoljeni Telecaster psihodeličnim strelicama i uvojcima zelene, narandžaste, žute, plave i crvene boje u simbolični zaštitni znak koji je formirao nešto poput vrtložnog, nejasno definisanog japanskog zmaja. Vatreno crveni rogovi zveri i zelena glava nalaze se unutar tupog gornjeg roga, zelene krljušti se spuštaju niz vrat, dok se pretvaraju u šarenu apstrakciju koja bi mogla da predstavlja rep koji se zmijovitim putem uvija u gornji deo iz donjeg. Naravno da su naslovi u novinama, uglavnom glasili: "Dragon slayer: The magical mystery of Jimmy Page's Telecaster!" To je još jedna od lažnih legendi o "rogatom" i vezi sa satanizmom ovog gitariste, koji se jedno vreme, pod Aleistera Crowleya, navodno amaterski bavio crnom magijom, ali to su bili tako smešni pokušaji, da se danas i sam smeje tome. Svakako nije tajna da je Jimmy Page dugo bio očaran zmajevima i od 1971. godine bio je poznat po nošenju koncertnih blistavih crno-belih odora sa ispletenim orijentalnim motivima crvenih zmajeva, ali to je već neka druga priča. Page je ovu gitaru često koristio tokom njegovog perioda provedenog sa bendom Yardbirds 1968. godine i na ranim nastupima Led Zeppelina. Ova gitara, bila je primarni instrument za debitantski album, a nastavio je da je koristi na sceni i u studiju do kraja 1969. godine, kada je prešao na Gibson Les Paul.

"Dazed and Confused", blues jedne otkačene, psihodelične, sanjarske epohe, blues nemira, konfuzije, vizije i puta u nepoznato, studijskom briljantnošću pretvoren u nešto sasvim lično, originalno i novo. Sve to jednostavno zvuči perfektno... Sve se savršeno precizno uklapa, ni manje, ni više - glas, bubnjevi, gitara, bas... Melodično, čvrsto, impresivno, takt po takt. Neverovatna količina energije, znanja i kreativnosti... toliko se toga dešava u samo nekoliko minuta, da je veoma teško srediti utiske i pohvatati sve. Bila su to vremena kada se za rock and roll živelo, kada se tražilo znanje i gradilo iskustvo kroz učenje - mukotrpno i od najboljih. U vrtlogu muzičkih previranja 60-tih, "Dazed and Confused" redefiniše značenje pojma slobode kao kontinuiranog procesa samootkrivanja i otpora. A ova izvedba je za sva vremena, školskih primer mere, veštine, poštenja, iskrenosti i pre svega ljubavi...